Androgeni maneken Andrej Pejić nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Dok ga jedni obožavaju, a drugi ne mogu očima da ga vide, on uspešno gradi svetsku karijeru.
Njegova majka Jadranka Savić u intervjuu za Blic priseća se njegovog detinjstva, kaže da je kao mali njen sin Andrej voleo roze boju i dodaje da je jako uznemire komentari o njenom sinu na domaćim sajtovima, za razliku od stranih, gde pišu samo najbolje o Andreju.
„Andrej je bio zlatno dete, za razliku od svog brata Igora, koji je bio hiperaktivan. Bio je uvek izvanredan đak, odgovoran i temeljan, a voleo je da se igra sa devojčicama radije nego sa dečacima. Zbog toga je imao problema s bratom, koji je insistirao na fudbalu, kartama. Dok je Igor zdušno vežbao kate na karate treningu, Andrej je sa pet-šest godina bio zainteresovan za to kako mu stoji kosica, a tu katu bi nekako preživeo“, kaže mama Jadranka i priseća se da je Andrej voleo ženske verzije superheroja.
„Kada smo mu kupovali neke figurice superheroja, mislim da su tada bili popularni rendžeri, on je uvek birao žensku verziju, u nekoj roze borilačkoj uniformi, što je opet dovodilo Igora do ludila. On je insistirao na najjačem mišićavom borcu – belom moćnom rendžeru“.
Andrej je prema rečima njegove mame, kao tinejdžer počeo da se izdvaja od većine svojih vršnjaka.
„Majčino srce oseti sve u vezi sa decom, pa i kada su u pitanje razlike ili neke specifičnosti. Andrej je eksplodirao kao tinejdžer, i to na svim frontovima. Od mirnog, povučenog deteta, uzornog đaka, divnog sina i unuka, pretvorio se u tinejdžera koji je sve hteo da proba, da eksperimentiše, da ide na žurke, da ostaje kasno. Eksperimentisao je sa bojom kose, pink, blond, crna, pustio je dugu, oblačio sve neke uske pantalone. Njegova sreća je što je išao u školu koja veoma liči na našu gimnaziju, koju sam i ja završila, gde nije bilo uniforme, što je ovde retkost, gde je mogao da se obuče kako je hteo.“
Mama Jadranka otkriva da joj je na početku bilo jako teško kada pročita članak na srpskom jeziku o Andreju, sve zbog komentara ispod teksta.
„Oh, na početku je bilo jako teško. Pročitam članak na srpskom ili nekom drugom našem jeziku, nekako ga progutam, ali kad vidim komentare čitalaca, uzrujam se. Andrej mi je zabranio da ih čitam jer mi dižu pritisak, a to za moje zdravlje nije dobro. Da se utešim, otvorim inostrane novine i sajtove i saznam da zapravo imam najlepše dete na planeti i uz to šarmantno, duhovito, obrazovano, zrelo. Eto, stranci me uteše, nažalost“, zaključuje Jadranka.
