Iako danas ima sve što poželi u životu, folk pevačica Stojanka Stoja Novaković se ne libi da prizna da je imala teško detinjstvo, te da je živela u siromašnoj i skromnoj porodici, u kojoj je, kako i sama kaže, bila više gladna nego sita.
Vremenom, ispunila ja svoj san, tako da je radom i talentom omogućila lagodan život ne samo sebi, nego i roditeljima.
„Nemam baš lepe uspomene na detinjstvo i mladost. Bili smo baš sirotinja! Imala sam veoma teške trenutke mladosti. Borba, patnja i siromaštvo, više gladna nego sita“, prisetila se pevačica odrastanja u intervjuu za Informer.
Pevačicin otac se ljutio na nju, kada je saznao da će ona preuzeti stvar u svoje ruke i da će uz pomoć svojih vokalnih sposobnosti uspeti da zaradi novac i da ih izvuče iz bede. „Kao i svaki otac, nije odobravao da budem pevačica. Često smo se svađali. Prekinuo je kontakt sa mnom kad je saznao da pevam po kafanama. Tada sam imala 16 ili 17 godina. To mi je teško palo, ali sam odlučila da dokažem da je ovaj posao ozbiljan. Vredno sam radila, a on mi je upo**o govorio da od mene neće biti ništa, da sam mangup, boem, kafanski čovek. Uspela sam da dokažem da je sve to pogrešno. Pomirila nas je majka. Sad ga razumem, jer svaki otac želi samo najbolje svom detetu, a nikako kafanu kao sudbinu.“
Kao i svako dete, imala je svoj san koji je sledila, bez obzira što nije imala očevu podršku i razumevanje, vodila se time da će njemu i majci pružiti bolji život i u tome je uspela. „Srećom, doživeli su moj uspeh i bili su jako ponosni na mene. Ali kao i svi roditelji, uvek su brinuli da li mi je teško među estradnim vukovima, kako izdržava da pevam celu noć, da li sam gladna, žedna, smrznuta. Za razliku od mnogih roditelja estradnjaka, njih nikada nisu zanimali imetak i slava, da se hvale slavnom ćerkom. Bili su skromni, čestiti ljudi, svesni da je život prolazan, pa i slava, moć i novac.“
(foto:.instagram.com/stoja_novakovic_/)Mnoge slavne ličnosti zaboravljaju svoje poreklo, neki se čak i stide da priznaju odakle su, dok je Stoja uvek sa ponosom pricala i spominjala svoje rodno mesto. „Kada sam konačno uspela, godinama sam odlazila u rodni Perlez i gledala da pomognem roditeljima da prožive što bolje i nadoknade svu patnju i jad. Ali na moju veliku žalost, nisu dugo poživeli. Posle njihove smrti, niko nije verovao da će me Perlez privlačiti, mislili su da tamo više neću kročiti. Ali, ipak, to je moje rodno selo i sada, kada imam mogućnosti i vremena, odem tamo jer imam preko potreban mir.“
Podsećanja radi, Stoja se udala u ranim adolescentnim godinama, ali joj je suprug ubrzo poginuo u saobraćajnoj nesreći, kao samohrana majka morala je da misli na budućnost svoga deteta. „Moj život je bio težak. Mlada sam se udala, dete sam rodila sa 17 godina. Imala sam dobrog i finog muža, međutim, desila se ta nesreća i sa 19 godina sam ostala udovica. Tada nastaje moj dvadesetogodišnji pakao. Teško je biti detetu i majka i otac, brat i sestra. Prošla sam trnovit put. Majka i otac su mi pomogli. Čuvali su mi dete da bih ja mogla da radim. Živela sam u nemaštini. Teško mi je bilo da sve to prevaziđem. Tada ni o čemu nisam maštala, samo sam razmišljala kako sina da izvedem na pravi put, kako da sačuvam čist obraz. Muški sam se laktala.“
Najnoviju štampu u digitalizovanom obliku čitajte na Novinarnica.net
