Prvih 25 godina života Zuly Sanguino nije bilo nimalo lako jer je, osim što je rođena bez ruku i nogu, bila predmet maltretiranja, zlostavljanja i silovanja, što je nateralo da pokuša da sebi oduzme život.
Ali ova devojka iz Kolumbije je dokaz da što su veće prepreke pred nama lakše ih prevazilazimo, te je ona danas uspešna javna ličnost koja želi da inspiriše druge da prevaziđu nedaće koje su iz zadesile.
Rođenja je sa Tetra-amelija sindromom, koje se manifestuje kroz nerazvijene udove (foto: Barcroft)Zuly, koja živi u Bogoti, kaže: „Nemam ni ruke ni noge, ali ne dozvoljavam da me to sputava. Odrastanje je bio veoma teško i maltretirali su me vršnjaci u školi. Zvali su me vanzemaljac i to me je veoma povredilo. Prošla sam kroz težak period tada i čak pokušala da sebi oduzmem život. Ali porodica i prijatelji su me izvukli i sada držim motivacione govore u školama, zatvorima i raznim kompanijama“, kaže ova hrabra devojka. „Razgovaram sa decom koja su takođe žrtve ili imaju neki invaliditet, kako bih im pokazala da fizičke ili mentalne prepreke ne treba da nas sputavaju. Želim da pokažem ljudima da mogu sve da postignu samo ako to dovoljno žele“.
Zuly je rođena sa retkim oboljenjem koje se zove Tetra-amelija sindrom, genetskim nedostatkom koje se manifestuje kroz nedovoljno razvijene udove tokom trudnoće. Ona je jedno od šestoro dece, ali njena braća i sestre nemaju ovo oboljenje. U školi su je vršnjaci stalno maltretirali i fizički i verbalno, te je morala da promeni školu, ali se zlostavljanje nastavilo. Njen otac je izvršio samoubistvo kada je ona imala samo dve godine, a i sama Zuly je bila na ivici da sebi oduzme život, kada su je silovali kao tinejdžerku.
„Kada sam imala šest godina počela sam da shvatam da sam drugačija od ostale dece. Videla sam da oni trče, a da ja to ne mogu. Pitala sam majku zašto sam drugačija, a ona mi je odgovorila da se ni na koji način ne razlikujem od svojih vršanjaka i da ništa na svetu ne sme da me sputava. Međutim, ostala deca su me zvala vanzemaljac i udarala me, krala mi užinu. Bilo je užasno“, priznaje Zuly.
Stvari su se samo pogoršale kada je postala tinejdžerka. „Noću bih zaspala želeći da se probudim i budem kao svi ostali ljudi. Bili su okrutni prema meni u školi i nisam imala prijatelje. Mislila sam da za mene više nema nade. Mama je pokušala da me oraspoloži, ali bila sam veoma nesrećna. Zato sam se popela na četvrti sprat naše zgrade sa namerom da skočim. Srećom, mama me je pronašla pre nego što sam to uradila. Bila je ljuta i besna, ali me je zagrlila i rekla da će sve biti u redu, da ću ja biti ta koja će drugima pokazati da možete imati normalan srećan život čak i ako imate invaliditet“.
Uz majčinu pomoć želja za životom i pozitivan duh su se vratili i u 18. godini Zuly je počela da pohađa umetničku školu, a pozvali su je i da u lokalnoj crkvi drži inspirativne govore za vernike. Danas redovno gostuje na televiziji i radiju. „Shvatila sam da sam previše vremena potrošila dozvoljavajući da me moja bolest sputava. Srećom, uz majčinu pomoć, počela sam da razmišljam pozitivno i uključila se u rad crkve, gde me je sveštenik zamolio da ljudima držim motivacione govore. Moj prvi nastup bio je pred 400 studenata i njihovih roditelja i govorila sam o nasilju u školama. Bila sam toliko nervozna i na pola govora sam zaplakala jer je bilo veoma bolno prisećati se svega kroz šta sam prošla. Ali, svi su aplaudirali i dali mi snage da nastavim. Nakon toga, sve je bilo sjajno. Moja najveća satisfakcija je bila to znanje da sam svoje ružno iskustvo pretvorila u nešto dobro“, priseća se Zuly.
Ona danas ima 25 godina, živi sa majkom i vodi normalan život poput svake devojke njenih godina. „Šminkam se uz pomoć traka koje pridržavaju maskaru i četku za rumenilo. Za duža putovanja su mi potrebna kolica, ali volim da izlazim sa društvom“. O planovima za budućnost i zasnivanje porodice, ona kaže: „Zabavljala sam se sa jednim dečkom kada sam imala 23 godine, ali nije išlo. Nadam se da ću se jednog dana udati i roditi decu, jer su i doktori rekli da ću to moći. Za sada uživam u životu i fokusirana sam na svoj posao motivacionog govornika“.
Na kraju ova hrabra Kolumbijka kaže: „Ja sam dokaz da ne smete dozvoliti svojim nedostacima da vas sputavaju. Prošla sam kroz težak period, ali sam sada srećna i to mi je dalo snage da pomažem i drugima kojima je ta snaga potrebna“.
