in

Isidora Bjelica ostavila tužnu poruku: Dođe tren, kad se raduješ smrti

Isidora Bjelica objavila je na Instagramu potresnu poruku, koja je rastužila sve poštovaoce njenog lika i dela. Srpska spisateljica već nekoliko godina bori se sa rakom, te je u medijima ima sve manje, ali sa javnošću komunicira putem društvenih mreža.

Dođe tren, kada iako si se čitav život plašio smrti, počinješ da je priželjkuješ i da joj se raduješ iz dubine duše. To je onaj tren kada ti se srce od bola i razočarenja već pretvorilo u prašinu , kad si isplakao sve suze i zbog drugih i sebe, kada ti je teskoba samoće toliko teška, a razočarenja u ljude tako bolno da samo čezneš za putem za koji ne moraš da se pakuješ i za koji ti neće trebati telefon…. dođe dan kad si toliko izranjavan i umoran, toliko izdan i ostavljen da još samo u Njoj vidiš spas… to je onaj dan kad više ne možeš da primaš loše vesti i još gore prognoze, dan u kome se raduješ što više nećeš ići na skenere i čekati tumor markere ni pokušati da nađeš odgovor koja vena još može da se napipa…dan u kome znaš da nećeš više morati da sahranjuješ nikog koga voliš jer je ostala još samo jedna sahrana…” napisala je ona i nastavila:

“To je ona nada da više nećeś osećati onu bolnu nemoć pred svim zlom ovog sveta i da nećeś morati da se pravdaš za sve zbog čega te mrze iako im nisi ništa uradio osim što si omanuo u svakom pogledu iako si radio najbolje što znaš… To je onaj dan kad znaš da će ti i ledeni zagrljaj smrti biti nežniji i topliji od svih onih lažnih zagrljaja onih koji su se umorili od tvoje bolesti i onoga što je bolest u pustošenju napravila od tebe…”

“To je onaj dan nade da će sve patnje najzad biti završene i da nećeš više nikada morati da smišljaš kako da platiš novi lek ili kako da se posle 46 hemoterapije popneš na 5 sprat. To je onaj dan kad se ponadaš da će biti izbrisana sva jeziva sećanja i povrede, zli jezici ali i umor i ravnodušnost onih zbog kojih si živeo… to je onaj dan kad vidiš spas samo u onome od čega ti se nekad ledila krv u žilama… da, dođe takvo jutro, i znaš da nisi odabran da imaš brzu i slatku smrt kao ljubavni sudar na slepo, znaš da je natenane, bolno i u ropcu i sa očajnim tajmimgom i opet joj se raduješ iz srca jer se nadaš da će njen milostivi zagrljaj najzad prebrisati sve tvoje tuge, osame, bolove i suze i da nećeš morati da odgovaraš nikome osim dragom Bogu…Da, dođe takav dan kada se nadaš onome čega si se najviše plašio, kada se raduješ onome protiv čega si se borio.”