„Psihoterapija je korisna svim nivoima života. Konkretno podiže životni standard u celom ovom globalnom haosu u kome živimo. S ovom pandemijom smo shvatili da smo vrlo fragilni, iako smo mislili da smo kao ljudi predominantna vrsta na ovoj planeti, a suštinski, jedan virus može da nas zaustavi i obustavi sve naše redovne aktivnosti. To su sve pritisci. Da ne pričamo o pritiscima koji nam stvara sadržaj sa društvenih mreža i televizija, odakle se šalje poruka kako moraš da budeš uspešan i u vrhu. U celom tom pritisku vremena i najintimnijeg okruženja, pa do onih očekivanja koja postavljamo sami sebi, mislim da psihoterapija jako pomaže da se sve to posloži sa brzino i neizvesnošću u kojoj živimo“, otvoreno priča u intervjuu za Nova.rs glumac Milan Marić, koji često ističe koliko je važno brinuti o mentalnom zdravlju.
Milan Marić spada u red najpopularnijih mladih glumaca, kome su dosad poverene mnoge velike uloge, kako na filmu, tako i u pozorištu. Među njima su i lik Tome Zdravkovića, Gavrila Principa, ali i Sergeja Dovlatova, čuvenog ruskog pisca i novinara 20. veka.
U velikom intervjuu za Nova.rs glumac je, osim o projektima čiji je deo bio, otvoreno govorio i o politici, svom viđenju društva u kome živimo, sa čime se sve jedan glumac suočava tokom pripreme za ulogu, a otvorio je i temu psihoterapije, koja je na ovim prostorima tabu.
“Terapija ti daje taj luksuz da jednom nedeljno 45 minuta pričaš o tome kako se osećaš, a da te neko sasluša, čuje, vrati, razgovara, razume te, ne krivi te, nema potrebu da ti zamera. Ja stalno hrabrim ljude u svom okruženju da krenu na terapiju, jer je užasno lekovito, mnogo prija, a da ne pričam o tome da imaš životne benefite. Ona nije brzinsko rešenje. Za nju treba vremena, i nauči te tome da je život proces. Nije trka na sto metara, život je maraton koji trčiš”, priča glumac.
S obzirom na to da glumci često imaju tendenciju da se sažive s likovima koje igraju, Marić je na svoj način objasnio kako se u privatnim situacijama distancira od emocija i reakcija koje mu uloge nameću.
“To je vrlo kompleksno pitanje, pa ću probati da ga pojednostavim. Ja kao osoba rastem i razvijam se, i samim tim se razvija moj psihološki i emotivni aparat, i menja se. U određenoj fazi, kada dođe određena uloga, vi u tom trenutku radite tu ulogu na nivou na kom ste sa tim emotivnim i psihološkim aparatom. Lik se radi kao maping, kao da crtate šta vam je najbitnije i najdominantnije kod tog lika – emocija, kako se on odnosi prema drugima, prema sebi, prema poslu… S početka vi sebe gurate u ono što ste sami iscrtali, pa se nekad desi da u procesu shvatite da ste potpuno pogrešili, onda ispočetka mapirate, i gurate na silu svoj emotivni aparat u neki drugi kalup. U tom procesu je jako zanimljivo kad počnete da osećate i reagujete i mimo probe i snimanja kao to nešto što igrate. To su sve specifičnosti našeg posla koje su zanimljive, a nekako ih je komplikovano objasniti jednostavno, makar meni”, kaže on, pa ističe da je nemoguće da se potpuno distancirate od lika koji kao glumac stvarate.
“Ne možete da se isključite. Vi se bavite nečim, domišljate, nadgrađujete nešto što što je napisano na papiru. To slovo na papiru mora da oživljava lik koji ima razlog, cilj i ideju zbog čega to izgovara. Suštinski se na probi najviše bavite time, ali čak i kad odete kući, i kad ste na piću s drugarima, i kad ste u izlasku, to je prisutno, ali na to se naviknete”, zaključuje on.
Ceo razgovor s Milanom Marićem pogledajte u video prilogu na početku teksta.
