Društvene mreže su postale sastavni deo naših života, a naivna zabava uz pomoć koje ubijamo vreme kada smo sami kod kuće, za računarom, se, tokom godina, pretvorila u zavisnost koje nismo ni svesni.
Pre par godina smo mogli na prste jedne ruke da nabrojimo osobe u svom okruženju koje bismo mogli nazvati Facebook zavisnicima i neretko smo ih prozivali zbog toga. Pojavom aplikacija i mogućnosti da smo povezani na internet 24 sata dnevno smo svi mi, hteli to da priznamo ili ne, postali isti ti zavisnici od društvenih mreža koji na desetine puta na dan proveravaju ima li šta novo na Facebooku. Bilo da smo u redu kod frizera ili se vozimo 15-ak minuta u gradskom prevozu prva stvar koja će nam pasti na pamet je ta da kliknemo na malu plavu ikonicu u potrazi za još manjim crvenim notifikacijama za koje su stručnjaci već utvrdili da izazivaju lučenje identičnih hormona koji se javljaju i prilikom orgazma, samo u manjoj meri. To je već dovoljan znak da nam postane jasno koliko je sve otišlo predaleko.
Granice onoga što dajemo na uvid svojim prijateljima (mada ko od nas još u stvarnom životu ima stotinak prijatelja sa kojima bi delio tako lične stvari?) se iz godine u godinu pomeraju. Fotografije koje bismo u foto albumu pre 10 godina pokazali svega nekolicini odabranih sada su dostupne svakome sa kim smo popili kafu, pa čak i onima kojima se jedva javljamo u prolazu, a neretko i potpunim strancima. Da li baš svi oni moraju da znaju kako izgleda unutrašnjost našeg doma, kako smo proslavili rođendan i kako se u datom momentu osećamo?
Naravno, svi ćemo se složiti sa tim da nismo baš toliko otvoreni i intimni na društvenim mrežama, kao i da svoju stvarnost pakujemo onako kako nam odgovara, zar ne? E, upravo tu leži problem.
Umesto da uživamo u trenucima mi se trudimo da od njih napravimo što bolje prizore koji će privući što veći broj lajkova. Kada smo poslednji put bili na koncertu, restoranu ili izlasku, a da nismo škljocnuli nekoliko selfija? Zašto nismo pomno odslušali pesmu koju toliko volimo umesto što smo proveli vreme tražeći kameru na telefonu ne bi li napravili snimak lošeg kvaliteta kako bismo imali dokaz da smo bili tu? Jer, ruku na srce, ako nemamo barem jedan takav klip ili fotku ne računa se da smo bili prisutni.
Ali, stvari su mnogo ozbiljnije od toga. Ono što želimo da poručimo svom partneru ili prijatelju obično završi šifrovano u vidu linka i izdvojenih stihova za koje se posle pravimo da su slučajno odabrani. Neretko i napišemo status o svemu onome što nas muči umesto da porazgovaramo sa osobom koja je u nama izazvala tu nelagodu.
I svoj ljubavni život ćemo se truditi da idealizujemo i više puta sedmično ćemo pokazati drugima koliko smo srećni što imamo baš takvog partnera koga ne bismo menjali nizašta na svetu. U toku kreiranja te laži potpuno nesvesno ga idealizujemo i u stvarnosti i guramo pod tepih sve ono što nam smeta i što se ne ukalapa u savršenu sliku.
Postoje tu i drugi problemi, a oni se odnose na deljenje zajedničkih momenata koji ne moraju uvek da budu po volji partneru (ili prijatelju). Ono što smo mi, zarad boljeg efekta, prikazali kao komično ne mora se svideti osobi koja je upletena u to, ali će to u većini slučajeva prećutati. Isto važi i za deljenje onog negativnog za šta naši prijatelji ne moraju da budu Herkul Poaro da shvate na koga se odnosi. I tako se stvara sve veći jaz.
Društvene mreže su u svojoj prvobitnoj zamisli, kao i većina drugih velikih otkrića, sjajna stvar. Povezuju nas sa prijateljima, olakšavaju komunikaciju i održavanje kontakata, ali, paradoksalno, u doba Facebooka kao načina života, sve manje se družimo i održavamo lične veze. Sve je u načinu na koji baratamo modernim tehnologijama. Na nama je da li ćemo dopustiti da nam one kreiraju život onda kada mislimo da smo ga mi kreirali za njih.
