Prati nas

Život

Pismo koje je ovaj dečak 2000. godine poslao roditeljima postalo hit na internetu

Početak nove školske godine za osnovce i srednjoškolce bio je povod da Jovan Simić, poznati humanitarni radnik, okači na twitteru sliku kada je napisao pismo za roditelje u leto 2000. godine. Njegova objava je ubrzo postala viralna i izazvala je dosta smeha na društvenim mrežama.

Simić, koji je našoj javnosti postao poznat 2014. godine kada je pokrenuo humanitarnu aukciju kolekcionarskih fudbalskih dresova i tako sakupio 80.000 evra za lečenje devojčice Nađe Novaković. Iz te akcije se kasnije rodila i fondacija Zajedno za život, kroz koju je Simić nastavio da širi svoj humanitarni angažman, prenosi Blic.

Ovaj put, Jovan je prikupio pažnju tviteraša pismom koje je napisao roditeljima 2000. godine tokom boravka na Zlatiboru kod bake i deke. Naime, “vapaj” roditeljima da ga “vade” iz sela, on je opisao kao nešto najjače što je ikada napisao, uz dodatak da je sadržaj pisma čista drama u nekoliko činova.

“Srećan 2. septembar – raspust je gotov, a mene je danas moja majka podsetila na jedno pismo koje sam poslao roditeljima iz sela na Zlatiboru tokom školskog raspusta leta gospodnjeg 2000. godine. Ovo je nešto najjače što sam napisao ikada, čista drama u nekoliko činova:

– Dragi mama i tata, ovde je ružno. Deda ne da da sednemo na krevet, pošto kaže da je krevet za ležanje. Sega se igra 30 minuta. Vadite me odavde!!! Kajem se. Ne daju mi da idem sa drugovima na Rzav. Imam nekoliko pitanja za vas. Kada će Soni, kako ste vi, kako je cela zgrada i kada me vadite? Pošaljite mi pismo i očekujem sve odgovore. Uzgred, Miki je dobro. Upomoć,” stajalo je u apelu mališana Simića, koji je sudeći po sadržini pisma, u to vreme bio u pravoj “agoniji”.

Njegovo pismo je dobro nasmejalo sve na društvenim mrežama, a prema komentarima ispod objave, mnogi od tviterapa su se pronašli u ovim Jovanovim rečima.

Simić je u jednom od tvitova dodao kako su ove njegove reči, odnosno deo u kojem se raspituje za komšije, pokazatelj koliko smo nekada vodili računa o komšijama, dok danas, nažalost, ni ne poznajemo većinu onih sa kojima se svakodnevno mimoilazimo na hodniku zgrada u kojima živimo.

Klikni da komentarišeš

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

To Top