in

Potresna ispovest Isidore Bjelice: Izvinite što još uvek nisam umrla

Bolna poruka spisateljice porodici i čitaocima (foto: Facebook.com/isidora.bjelicanajnoviji)
Bolna poruka spisateljice porodici i čitaocima (foto: Facebook.com/isidora.bjelicanajnoviji)

Hrabara borbu Isidora Bjelica već nekoliko godina vodi sa kancerom i, uprkos lošim prognozama lekara, ona je uz pomoć ljubavi supruga Nebojše Pajkića i dece Lava i Vile, uspela da se izbori za život.

Spisateljica je juče na Facebooku napisala veoma potresnu objavu o svojoj hrabroj borbi sa rakom i tome kako je bolest uticala na živote njenih najmilijih. Najšokantnija je bila njena poruka izvinjenja što nije umrla kada su joj to lekari prognozirali.

Njenu izjavu penosimo u celosti.

“Trebalo je da umrem u proleće 2013, samo zahvaljujuci mojoj prijateljici dr Dušici Matović otkrili su mi kancer na levom jajniku veličine deset cm koji je vec metastazirao. Loša prognoza od 6 do 8 meseci života. Ja sam izdržala cele 4 godine. Ovo vam, da pogresno ne pomislite pišem iz očaja a ne da bi se pohvalila ako ste tako pomislili. Naprotiv žalim iz dubine duše sto sam uprkos svemu ovoliko izdržala .
Da sam umrla na vreme ne bih saznala za mnoge izdaje, žalili bi me od srca svi koji su tvrdili da su mi prijatelji, a bilo ih je jako jako mnogo…ne bih prošla sve teške terapije i jos teže izdaje, obmane i laži, ne bih dozivela da me čak optuže da sam izmislila bolest i šta sve već ne, deci bi bilo teško ali bar im ne bih rasprodala svu imovinu da još malo produžim život i ne bi nesrećni odrastali po bolnicama i gledali me u strašnom stanju gde se gubi svaki ljudski dignitet. Da sam lepo umrla na vreme ne bih doživela da nanosim toliku bol najmilijim i da gledam kako rak ne jede samo mene nego i sve dobro što smo imali u životu… a rak baš ima apetit, jede kao lud sve romantiku, humor, veselost, novac, secanja, nadu. A seje strah, bedu i patetiku. Sve na šta naiđe pojede i kad poživis predugo ne ostane ti baš ništa…
Da da se nisam ovoliko borila za život ostala bi bar iluzija o mom zivotu, ovako kad sve iluzije pokopate pre sebe malo sta ostane za pokopati… da da se nisam borila kao lavica i da sam lepo umrla na vreme sa stilom u ranim četrdesetim ne samo da bih izbegla trideset hemioterapija nego nikad ne bih znala kako je to jesti kubanske bube i piti čaj oleandera kao sto ne bih pročla agoniju preko trista krajnje opskurnih i sumanutih alternativnih metoda koje sam probala i koje niko normalan ne bi probao…Da se nisam borila kao sumanuta ne bih doživela da od reda smetam svima koje sam volela i nikad ne bih shvatila koliko sam prokleto sama niti bih saznala kako je to kad oni koji su vas voleli čekaju da odete jer više ne mogu da izdrže da gledaju kako svaki dan ima sve više bolesti a sve manje vas.
da, da se nisam ovoliko borila i sve podnosila hrabro i odvažno otišla bih kao mnogo voljenija i poštovanija i srećnija i sinonim za moje ime ne bi bio bolest…

Da verovala sam da je hrabrost boriti se za još jedan dan života danas znam da je veća hrabrost otići na vreme. Zato Izvinjavam se svima porodici, prijateljima, čitaocima kojima sam svojim krajnje neukusnim i predugim preživljavanjem kao i nedoličnim ponašanjem za kancer bolesnika izazvala dodatnu bol, neprijatnosti i muke.
Izvinjavam se i sebi jer mi sve ovo nije trebalo a mora se umreti svakako. Ne zamerite mi, preklinjem vas što sam bila toliko glupa. Jedna od stvari koju između ostalog spoznas kad živiš duže nego što je trebalo je koliko si beskrajno glup i koliko je ljudska pamet precenjena kategorija”.

Isidorina bolna ispovest izazvala je mnogo komentara njenih poštovalaca koji su joj slali reči podrške i ohrabrivali je da nastavi sa borbom i ne dozvoli da klone duhom.