Legenda Jugoplastike preživjela je smrt sina, karcinom i sepsu, zvali su ga i četnikom i ustašom, a danas skuplja boce da bi se prehranio.https://t.co/liYr4BRAGP pic.twitter.com/4QLZCVch8v
— Jutarnji List (@jutarnjihr) February 11, 2019
Bivša zvezda Košarkaškog kluba Jugoplastika Mihajlo Manović danas ima 72 godine i beskućnik je u Splitu, primoran je da kopa po kontejnerima i skuplja flaše kako bi nešto zaradio.
Manović je rođen u Beogradu, ali je još šezdesetih godina postao Splićanin. Životne okolnosti dovele su ga na rub egzistencije.
„Po Splitu skupljam flaše po kontejnerima. Ima ovde neke simbolike – ja sam bio žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih velikih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da ljude zaboravljaju, negde više, negde manje, ali ja sam tendenciozno zaboravljen,“ rekao je Manović za MozzartSport.
Manović je bio košarkaška zvezda bivše Jugoslavije i član slavne generacije Jugoplastike.
„Kao šesnaestogodišnjak, nakon igranja u seniorskom timu Radničkog, prešao sam u Split, koji je 13. januara 1968. godine postao Jugoplastika. Svoju košarkašku sreću potražio sam u Splitu. Jugoplastika je imala sjajne igrače. Beležili smo odlične rezultate. Igrali smo finale Kupa sa Zadrom, postali prvaci države (1971), igrali smo finale Kupa prvaka u Izraelu, uzeli domaći Kup, igrali finale Kupa kupova i još mnogo toga. Kruna zlatnih sedamdesetih odnosno osamdesetih dogodila se 1977. godine kada je Jugoplastika osvojila domaći Kup, prvenstvo i Kup Radivoja Koraća. Imali smo deset zlatnih godina – od 1967. do 1977.“
Međutim, tada je usledio Manovićev pad.
„Praktično sam izbačen iz ekipe bez pravog objašnjenja. Posvetio sam se podizanju sina. U građevinskom poduzeću sam imao radno mesto vozača. Eto, umesto da radim kao jedan od trenera Jugoplastike, postao sam šofer… Imao sam stanarsko pravo na Bačvicama.“
https://www.instagram.com/p/BTyVfbZDJgZ/
Zatim je počeo rat.
„Kada je počeo rat sin Jovan i ja otišli smo kod moje majke u Beograd. Snašao sam se opet, 1994. godine postao sam trener prve ekipe BASK–a, pa sportski direktor. Primao sam platu, živeo, sin je rastao i sve se nekako opet uklopilo. Ipak, moj život je iz temelja promenila tragedija. Sina su mi ubili 2007. godine (kao slučajnu žrtvu obračuna kriminalnih grupa), kad je bio na pragu tridesete, a ja imao 58 godina.“
Na svojoj koži osetio je izreku da nesreća nikad ne dolazi sama.
„Teško sam se razboleo, operisao sam karcinom bubrega, žuči i creva, skoro sam umro od sepse. Otišao sam u penziju, majka je preminula, sestra takođe. Ostao sam sam, bez ičega i doneo odluku da se vratim u Split. Bilo je to pre četiri godine… Još šezdesetih godina dvadesetog veka izabrao sam da postanem Splićanin jer mi je taj grad najviše radosti dao. Danas sam beskućnik, primam pomoć koja mi nije dovoljna za život, ali sam zadovoljan čovek. Skupljam plastične flaše, imam prijatelje, imam šta da pojedem, a za smeštaj se snalazim“ kaže Manović koji ne gubi nadu i veruje da će se stvari popraviti.
