Crnogorskog pevača Bojana Marovića upoznala sam na Radijskom festivalu i moram reći da je jedan od onih ljudi sa kojima je jako prijatno razgovarati.
Nedavno smo se našli i čavrljali smo o raznim stvarima. Uglavnom o njegovom novom albumu koji izlazi na jesen, pričao mi je i o pesmi njegovog pokojnog prijatelja Tošeta Proeskog u kojoj se u potpunosti pronašao, malo smo pričali i o devojkama, ali i o onim ne tako lepim stvarima, kao što je napad na njega i njegove prijatelje prošle godine u Podgorici.
Pogledajte šta o svemu tome kaže šarmantni Bojan.
Album radiš već više od godinu dana, kada ćemo konačno da slušamo tvoje nove pesme?
Album je trebalo da bude gotov u maju, međutim našao sam neke zamerke, tako da ćemo nove pesme imati prilike da slušamo u oktobru. Neke stvari mi se nisu svidele, a pošto sam perfekcionista izlazak albuma je morao da sačeka. Moji izdavači su poludeli (smeh), ali odlučio sam čvrsto da album izlazi na jesen. Šta da radim kad sam perfekcionista, pa je bilo neophodno da budem zadovoljan u potpunosti. Vodim se mišlju da uvek može bolje, jer čovek samo na taj način može da napreduje.
Znači zbog tvog perfekcionizma odlaganje?
Mora tako da bude! Želim da sve bude kristalno jasno i glasno. Hoću da to bude nešto posebno, jer je za publiku cele bivše Jugoslavije. Potpisao sam ugovor sa Hit rekordsom iz Zagreba i oni su mi otvorili mnoga nova vrata i imam veliku podršku i u Hrvatskoj.
Pre samog albuma kao najava je izašao prvi singl?
Da, u pitanju je pesma „Svaki korak tvoj“, koja je trebalo da bude premijerno predstavljena na Radijskom festivalu, međutim zbog postprodukcije u Njujorku nije stigla. Sa njom sam nastupio na Budvanskom festivalu. Ponosan sam na tu pesmu, jer sam na njoj sarađivao sa mojim idolom Vlatkom Stefanovskim. Tom saradnjom sam naučio mnogo, a i filharmonija je učinila da to zvuči „široko“ i da se ostvare neki moji dečački snovi.
Uvek sam težio tome da napredujem, u svakom smislu.Vreme je takvo kakvo jeste, kriza je velika, ali toga na sme biti u muzici, bar kad je u pitanju produkcija. Muzika ne sme da stagnira, mora stalno da se napreduje. Borim se za svaku svoju notu. Dušan Alagić i ja smo nekako izašli iz tog nekog začaranog kruga i potvrdili smo da zaista pravimo muziku iz srca.
Nedavno si premijerno izveo pesmu jednog drugog, takođe vrlo cenjenog makedonskog muzičara i autora, pokojnog Tošeta Proeskog? Bili ste prijatelji, šta možeš da mi kažeš o toj pesmi pod nazivom „Budi dobra prema sebi“?
To je pesma koja je čudnim spletom okolnosti došla do mene. Kada je došla u moje ruke, ja sam se neverovatno pronašao u toj priči, a tekst koji je napisala Marina Tucaković nije naručen od moje strane i nisam učestvovao u njegovom pisanju. Ali kad sam ga pročitao, potpuno sam se video u tom tekstu.
Muzika je tvoja najveća ljubav?
Uz muziku je sve lakše. Trudim se da ljude okupim oko nečega što se zove ljubav, želim da uz moju muziku ljudi zapamte sve svoje dobre momente u životu, kada se zaljube i slične trenutke…
Veliki broj posetilaca mog sajta je ženska populacija, pa te moram pitati, da li imaš devojku?
Nemam devojku. A kad imam devojku gledam da je čuvam i poštedim medija i ljudi iz posla, jer ipak sam ja javna ličnost. Ona treba da bude zaštićena od svega toga. Ali trenutno zaista nemam devojku.
Kod tebe očigledno postoji jasna granica između tvog posla i javnog života?
Volim svoj privatan život, i zato i volim toliko vremena da provodim na moru, kad mogu da budem srećan u nekim malim stvarima. Ne volim da mešam privatno i poslovno, ne bavim se paparaco fotografijama, ne bavim se nekim glupim radnjama kojima se bave oni koji svoju karijeru pokušavaju da nadomeste na taj način.
Misliš da je talenat sasvim dovoljan za uspeh u tvom poslu?
Ako ne mogu da se borim samo sa svojom muzikom, onda ne treba da idem ni sa jednim drugim adutom. Trudim se da budem sve bolji i bolji i obrazovaniji i želim dati primer drugim ljudima.
Toliko sam puta videla tvoje fotografije kako igraš Sony Playstation. Reci mi nešto o tom „fenomenu“? :)
Ma tu sam najgori…
Najgori ili najbolji, s obzirom koliko često igraš?
Ma ne čini ti se vrlo retko igram Sony, to su me slikali sasvim slučajno, ne igram tako često (smeh)…
Sada moram da te pitam i nešto ne baš tako lepo. Nakon incidenta u Podgorici, kada si bio napadnut, da li je sve okončano i da li su počinioci kažnjeni?
Ja tvrdim da na ovom svetu nema loših ljudi, svi su dobri samo malo treba zagrebati ispod površine. Kao i sve stvari u životu, naučiš. Tu stvar naučio je moj prijatelj Toše, da nema loših ljudi. Kroz tu prizmu sam pogledao te ljude u oči i shvatio sam nema potrebe vraćati se na to. Dovoljno je što sam dobio izvinjenje, iako sam bio povređen, idemo dalje. Najveća mi je rana što se to desilo u mom rodnom gradu, ostale rane su zarasle. Drago mi je da sam uspeo odbraniti svoju čast i čast svoje prijateljice. Nisu ni mediji bili baš fer, jer nije baš bilo tako, kako se pisalo, da su me prebili. Ipak mi je drago što sam pokazao i da znam da se odbranim, ipak sam ja iz bokserske familije (smeh).
