Search
Close this search box.

Glumac Branko Tomović za Tračara.com: Volim da glumim negativca!

KO ISPADA IZ SURVIVORA?

Ostavi podatke i saznaj pre drugih sve informacije o Survivoru

U poslednje vreme dosta se pisalo o Branku Tomoviću, glumcu srpskog porekla. Nakon što se pojavio u nekim vrlo zapaženim ostvarenjima i nakon što je dobio priznanje za fenomenalno odigranu ulogu u engleskom filmu „Inbetween“ na filmskom festivalu u San Francisku, Branko je dobio zanimljive ponude, ali ipak kaže da Holivud nije njegov izbor, jer sebe vidi pre svega kao evropskog glumca.

Malo sam ćaskala sa Brankom o njegovom neobičnom životnom putu, o filmovima i nagradama, takođe mi je ispričao kako je njegov kolega, glumac Met Dejmon fenomenalan i van filmskog platna, ali i otkrio mi je zašto ga nećemo gledati u romantičnim komedijama, bar ne u skorije vreme… :)

Kako bi se predstavio srpskoj publici koja ne zna za tebe? Ko je Branko Tomović?

Moja glumačka karijera započela je u inostranstvu, gde sam i sada, na relaciji London-Berlin. Tu sam poznat kao srpski glumac, što u Srbiji nažalost mnogi ne znaju. Osećam se 100% Srbinom, a to dokazuje i moje ime, kako bi i moglo drugačije da bude kad se zovem Branko Tomović. Nikad mi nije palo na pamet da promenim ime…

Odrastao si u Nemačkoj, a glumu si studirao u Njujorku. Reci nam nešto o tvom neobičnom putu.

Roditelji su došli u Nemačku 70-ih godina, kao tzv. gastarbajteri. Kao Jugosloveni imali smo svoje klubove gde smo imali kulturne programe, folklor i čak i dopunsku školu, što ja i moja sestra, kao deca, naravno nismo voleli, a danas sam im zahvalan za to. Kad sam završio školu nisam hteo ostati u Nemačkoj, pokušao sam da nastavim studije u Srbiji, što mi nije pošlo za rukom. Onda su mi rekli, da samo prijatelj prijatelju može da pomogne, a ja tada nisam imao tog prijatelja. Posle neuspeha u Srbiji primili su me na čuveni Lee Strasberg Institut u Njujorku, gde sam studirao glumu. U toj školi su još 50-ih godina studirali Merlin Monro i Džejms Din kao i 70-ih Robert de Niro i Al Paćino. Tamo mi se stvarno mnogo svidelo i odmah po završetku studija sam dobio glavnu ulogu u filmu „Remote Control“ našeg režisera Ivana Živkovića, koji je sniman u Los Anđelesu. Film je uspešno prikazivan na festivalima, a dobio je i nekoliko nagrada.

Pisala sam o tvom uspehu kada si u San Francisku dobio nagradu za ulogu u filmu “Inbetween”. Da li je ovo tvoje prvo internacionalno priznanje?

To nije moje prvo priznanje, ali moram da priznam da je tako nešto lepo, pogotovo za ovaj film, koji sam rado odradio. Producirao ga je Dejvid Baron, koji je i glavni producent filmova o Hari Poteru. Nažalost, nismo imali odgovarajući budžet, ali smo uradili taj film iz ubeđenja, jer smo voleli tu priču. Tek sada je prikazan na festivalima i meni su dali nagradu za najboljeg glumca u San Francisku. Odmah te nedelje sam imao dva kastinga za velike filmove u Londonu, što bi trebalo skoro da se odluči.

Nagrade jesu lepe, a pogotovo pomaže agentima da te što bolje „prodaju“ kao glumca, ali sa druge strane nema nikakve sigurnosti – uvek traje borba.


U poslednje vreme zaigrao si u ozbiljnim holivudskim produkcijama, pored slavnih glumaca kao što su Benisio Del Toro u filmu “Wolfman”, Džon Gudman u “Pope Joan” i Met Dejmon u “Bourne Ultimatum”. Šta za tebe znače ta iskustva i šta si kao glumac naučio iz njih?

Ja sam imao glavne i velike uloge u engleskim i nemačkim independent filmovima i na TV-u, ali nažalost, ako se pojavim u malim ulogama u takvim velikim filmovima to ljude više zanima. Ipak moram da priznam da je jako lepo raditi na takvim filmovima, ne samo zbog novca, nego što može i dosta da se nauči od takvih velikih glumaca. Za film “Pope Joan” na primer sam bio mesec dana u Maroku, gde su gradili u pustinji deo Rima u devetom veku. To je bilo neverovatno lepo, velike ogromne kulise, detaljni kostimi i imao sam osećaj kao da sam u drugom svetu.

Da li si bliže upoznao pomenute glumce i otkrij nam kakvi su privatno?

Sa Met Dejmonom sam proveo više vremena, snimali smo dve nedelje u Londonu i dve nedelje u Berlinu. Sve se dešava u Moskvi i jako je malo od toga uopšte ostalo u filmu. On je divan kao čovek, veoma prijatan i ‘down to earth’ (prizeman), kako bi se reklo na zapadu. I fantastičan glumac. Na snimanju, on bi se šalio i pričao u jednom trenutku, a u drugoj sekundi bi imao svoj mučan pogled Džejsona Borna. Moram da priznam da što veći glumac, to je lakše raditi s njim. Retko da takvi veliki glumci imaju neke ispade – to su uvek ‘wannabes’ koje prave probleme ili misle da su nešto posebno.

Čini se kao da su ti se vrata Holivuda ovakvim ulogama otvorila, ili bar odškrinula… Kako se ti osećaš povodom toga?

Ja ne planiram da se preselim za Holivud. Ja sebe vidim kao evropskog glumca i jako sam srećan što trenutno snimam ovde u Evropi. To su te priče koje mene vise privlače. Trenutno živim u Londonu, ali imam i stan u Berlinu. U oba grada imam agente pa mogu da izaberem bolji scenario i bolju ponudu. Voleo bih da snimam nešto dobro u Srbiji, uvek pratim naše filmove i sviđa mi se to sta mladi režiseri rade. Dolazim svake godine u Srbiju na odmor, ali zbog obaveza ne mogu dugo da ostanem. Ako bih snimao nešto, to bio bi razlog da ostanem duže. Do sada još nisam snimao u Srbiji. Snimao sam jedan nemački film koji se zvao “Amor Fati” sa Peđom Bjelcem, koji se delom i snimao u Crnoj Gori. Sa našom Marijom Karan sam napravio film “Taximan”, koji smo snimali u Engleskoj.

U velikom broju filmova i TV serija u kojima si igrao tumačiš negativce. Da li je to izazovniji glumački zadatak nego da igraš neku dobricu ili…

“It’s good to be bad!”, kako bi Englezi rekli. Ja ozbiljno volim negativne uloge i vise mi se sviđaju ti mračni likovi. Sviđaju mi se pošto kao glumac smeš napraviti stvari koji u pravom životu ne bi nikad smeo. Moji idoli su glumci kao Danijel Dej Luis, Filip Sejmur Hofman i Edvard Norton koji nisu baš poznati po prijatnim i dobrim ulogama. Igrao sam i pozitivne uloge, prošle godine sam snimao jedan engleski TV-film gde sam glumio Miroslava Ferića. On je bio pilot u drugom svetskom ratu i heroj ovde u Engelskoj. Ali siguran sam da me još dugo nećete videti u nekoj romantičnoj komediji, tako nešto nije baš za mene. “Romeo i Julia” je za mene dosadno, meni se više dopada nešto kao “Bonnie & Clyde”.

Čime se baviš u slobodno vreme? Čula sam da slikaš?

U poslednje vreme sam jako puno radio i snimao po mnogim zemljama, tako da nisam bio puno kod kuće i nisam imao vremena ni za šta drugo. Ali da, inače i slikam i imao sam izložbe u Londonu. Moje slike su bile izložene u Saatchi Gallery i na aukciji poznate aukcijske kuće Christie’s. Mogu reći da su slike kao i moje uloge, mračnije stvari tako da nije to baš za svačiju dnevnu sobu. Inače, uvek kad sam slobodan naćićete me u nekom bazenu. Puno plivam, igrao sam i vaterpolo ranije.

Koji su tvoju dalji planovi? Reci nam koji su to novi filmovi u kojima ćemo te gledati?

Nedavno sam završio snimanje filma “Will“ sa Bobom Hoskinsom i Demijenom Luisem. To je englesko-američki film koji smo snimali u Turskoj. Film govori o jedanaestogodišnjem dečaku Vilu, koji jedva čeka odlazak u Istanbul na finale Lige šampiona. Međutim, uoči odlaska na put Vilov otac Geret iznenada umire, a dečak odlučuje da pobegne od kuće i kako zna i ume stigne do Istanbula. Na putu do Turske on prolazi i kroz Bosnu gde sreće Avda Bilića koga ja glumim. Bilo je veoma intenzivno i lepo raditi na ovom ambicioznom filmu, pogotovu sto nisam očekivao da ću dobiti ulogu, pošto su tražili starijeg glumca. Ali posle mog kastinga su promenili scenario i podmladili Avda Bilića kao i celu njegovu porodicu. Film će biti u bioskopima sledeće godine.

Pre neki dan sam završio snimanje nemačkog TV filma, “Tatort”, gde mi je Mustafa Nadarević glumio oca, sjajan glumac i divan čovek. Sada ću videti šta ce mi biti sledeći projekat. Trebalo bi ovih dana da se odluči. Imao sam kasting za neki veliki naučno-fantastični akcioni film, adaptacija jednog stripa, koja govori o mutantima u budućnosti i snimalo bi se u Južnoj Africi. Dobio sam scenario za jednu englesku seriju, koja bi se snimala u Pragu i govori o jednoj moćnoj familiji u 15. veku. Postoje još dva scenaria koja me zanimaju. Sve jako različite stvari i ponekad se ne zna šta će od toga biti.

POSLEDNJE VESTI