Milan Jovanović Strongmen najpoznatiji je po svojim dostignućima u oblasti sportske discipline powerliftinga, ali poslednjih godina i blogom na B92 o svom životu i mnogobrojnim susretima sa VIP klijentelom u Majamiju zarazio je internet čitalačku publiku svojom pozitivnom energijom i duhovitošću. Pre dve godine objavio je i knjigu pod nazivom Strongman, a nedavno je postao kolumnista jednog dnevnog lista.
Proćaskala sam sa njim o sportu, o šoubiznisu, o poznanstvu sa mnogim poznatim ličnostima, među kojima je i Miki Rurk.
U slučaju da ima onih koji ne znaju ko je Milan Jovanović Strongmen, kako bi sebe predstavio u jednoj rečenici?
Često imam problem da u jednoj rečenici kažem čime se bavim i ko sam ja. Strongman je Milan Jovanović, otac i suprug, sportista i direktor, magistar i bloger… Nekada telohranitelj, a sada pisac. Rođen sam pre 40 godina, u sportskoj porodici, gde su svi profesori i doktori nauka. Ja, sa magistraturom na elektronici, dođem kao polupismen. Kažu istraživanja u Americi da ljudi do 40 godine promene u proseku osam različitih radnih mesta a mene je snašlo i više potpuno različitih zanimanja.
Iako smo mislili da si se potpuno povukao iz profesionalnog sporta, nedavno si dobio jedno međunarodno priznanje u Pragu na GPC svetskom prvenstvu za 2010. godinu. Reci nam nešto više o tome.
Iako sam se duže bavio košarkom nego tegovima, široj javnosti sam poznatiji po ogromnim težinama koje dižem i rezultatima koje sam postizao na domaćoj i svetskoj sceni. S druge strane, nisam puno zamarao svoje klince rečenicom „eee ja kad sam bio… „, jer smatram da je sramota biti „faca“ u prošlom ili budućem vremenu. Treba se uvek dokazati u sadašnjosti. Nakon druge titule svetskog prvaka u powerliftingu 2004. sam prestao da se takmičim a pre dve godine i sasvim sam prestao da treniram. Sveo sam telesnu težinu sa 140 kg mišića na 120 kg presovane salamice. Jednog dana došao moj stariji sin Jovan sav uzbuđen jer je načuo od nekih osmenaca da mu je tata bio dva puta svetski prvak. Ja potvrdim. On uzbuđen pita pa kako je moguće. Ja se naravno upecam i direktno iz duboke sportske penzije odem u teretanu. U početku ni sebi nisam priznavao šta smeram, a kasnije sam i jasno istakao kandidaturu za svetksog prvaka. A tako je i bilo. Pobedio sam.
Ima tu i jedna mala anegdota. Drugog dana u teretani vlasnik objekta me pita „Izvini jesi li ti onaj Milan Strongman?“, a ja manji nego ikada. „Jesam“. „Pa je l’ si nešto bio bolestan?“. „Daj mi mesec dana pa mi ponovi isto pitanje“. Za 25 dana je vaga ponovo pokazivala 140 kg a u ormaru više XXXL nego XXL stvari. To je inače u vežbanju poznati fenomen „mišićne memorije“.
Ono što se često vezuje za tebe je poznanstvo sa mnogim poznatim ličnostima Holivuda. Nakon povrede 2006. godine, zbog koje si morao da se povučeš, radio si između ostalog u obezbeđenju VIP ličnosti u Majamiju. Pored poslovne saradnje sa legendarnim Miki Rurkom postali ste i dobri prijatelji. Reci nam nešto više o njemu?
Miki je tip kakve sam ja navikao da srećem. Kao moj Cobi rukometaš iz Niša. Dobar drug, budala, zabavan, ume da zabrlja, volimo se i često se provedemo kalendarski – ne gleda se na sat kad ćemo kući nego na kalendar. Upoznali smo se u diskoteci Snatch, gde sam ja kao jedan od momaka koji rade obezbeđenje (dobro – jedan izbacivača) vrlo elegantno rešio neki problemčić koji je snašao Mikija ne praveći mnogo buke i na vrlo elegantan način izvukao iz kluba tipa koji je dosađivao Mikiju praveći problem u najavi. Uskoro mi je predložio da mu „pravim društvo “ uz izvesnu novčanu nadoknadu, a nakon par zajedničkih pijanki sam prestao da uzimam zelene novčanice.
Iz moje perspektive, njegova glavna osobina je da voli žene i svaku sa kojom je voli najviše. Mnogo polaže na to što je Njujorčanin i što je momak starog kova, nikad ne odstupa od svojih principa, a spreman je da stane na crtu bilo kom, što je umelo da me unespokoji.
Slučajno ili ne, vrlo brzo je uzeo stan u mojoj zgradi pa smo se viđali baš često. Komšija je duga priča koja se sama dopisuje skoro svakodnevno. Prošle nedelje me zvao da ga posetim u Visbadenu gde je nešto snimao pa je mislio da uzme slobodan dan da proslavimo njegov rođendan. Nikako nisam mogao da se iskobeljam od svojih obaveza, a baš sam hteo da odšenlučim jednu visbadenovsku sa Mikijem.
U svojoj knjizi „Strongmen“ pominješ mnoga čuvena imena, a pošto je Tračara internet sajt koji se bavi poznatim ličnostima, otkrij nam neki svoj događaj sa nekom od tih zvezda, koji nikad nećeš zaboraviti?
Padaju mi na pamet različite stvari pa ću da ih navedem tim redom. U Japanu sam uspeo da izgubim svog klijenta Kimba, ogromnog crnca sa vradurinom. Kombinacija džet laga i par hajnekena nikako ne ide sa koncetracijom. Čuvao sam Šekil O’nila na njegovoj rođendanskoj žurci. Mnogo je smešno bilo kad negde odozgo čujem „Ovo je Milan, moj badigard“. Ne samo da je viši od mene nego u zbiru teži barem 20 kg. Sto dolara koje mi je dala priznata po**o glumica Džena Džejmson rečima „Mmmm ovako velike nisu pravili u moje vreme“. Na ulazu u tzv. bekstejdž diskoteke Mansion dugo i upo**o nisam puštao nekog momka sa telohraniteljima, jer nije imao „adekvatnu“ dokumentaciju. Kasnije sam kroz performans glavnog menadžera u kome je osim crvenog lica i izbuljenih oči pokazao da može da iskida dva dugmeta sebi na košulji, saznao da je nepušteni PD (što mi nije upalilo lampicu) u stvari Paf Dedi.
Još dok si živeo u Americi započinješ vrlo čitan i popularan blog na B92, a ubrzo nakon toga objavljuješ i knjigu u kojoj pišeš o svojim životim iskustvima. Knjiga je napisana na vrlo duhovit i interesantan način. Da li na život uvek gledaš iz pozitivne perspektive?
Hvala na komplimentima. Pročitah negde da su ljudi najsrećniji nakon 70-e godine jer tada prebrinu i karijeru, i otplatu stanova i izvedu decu na put, ma šta to značilo. Kaže se dalje da se matorci raduju životu jer više ni jedan dan ne uzimaju zdravo za gotovo već ga sa uživanjem konzumiraju i zahvalni su za sve što život pruža. Zato se ja i trudim da me loše stvari ne uzbuđuju mnogo, ili barem da loš ukus ne traje dugo, a lepim stvarima se radujem i umem da uživam u malim, ponekada neprimetnim stvarima. Kad god problem naiđe probam da se pomerim u poziciju trećeg lica, izvršim procenu štete, zatim sagledam moguće rasplete i pređem u amortizovanje problema, pa u njegovo rešavanje. U svakoj situaciji je uvek moguće makar nešto uraditi krene na bolje.
Dok si živeo u Americi sebe si simpatično opisivao kao „našeg čoveka u njihovim redovima“. Da li si sada u Srbiji konačno svoj na svome?
Treba dosta hrabrosti da se napusti rodni grad u kome te svi znaju i gde imaš mnoga vrata na koja možeš da pokucaš kada ti nešto zatreba sa osnovanim verovanjem da će ti neko izaći u susret. Veruj treba dva puta više hrabrosti vratiti se iz obećane zemlje i Majamija u zemlju iz koje svi ili odlaze ili traže način da odu. Možda sada u Srbiji imam manje novaca, ali su zato svi ostali segmenti života mnogo bolji nego u „tuđini“. To se vidi po učestalosti osmeha mojih sinova, supruge, a i ja se bolje osećam i osećam se ostvarenijim kad živim i radim u Srbiji. Zadržao sam epitet „našeg čoveka“ u naslovu kolumne u Kuriru.
Kada u svojim tekstovima govoriš o životu koji vode zvezde, njihovim skupim navikama i „konvojima šampanjca“ jasno se oseća tvoj, ako smem da kažem, prezir prema takvom načinu života. Da li sličan stav imaš i prema domaćoj estradi?
Da li je prezir, da li ljubomora ostaje nerazjašnjeno :-). Jednom prilikom vozali smo se po Star Ijlandu, mestu gde stanuju naj naj tipovi ili barem gde su im kuće i moja Jovana koja je 13 godina mlađa od mene me pita „Da l ćemo mi nekad ovako?“. Ja sam, svestan svojih godina, odgovorio „Ja teško… Ali za tebe nije kasno“, aludirajući da je mlada i da ako se na vreme razvede ima šanse da upozna bogatog samca.
Što se tiče domaće estrade tu smo bliži konkretnijm odgovoru. Na našoj toj tabloidno-estradnoj sceni veoma je mali broj kvalitetnih ljudi i umetnika i oni skoro da nisu zastupljeni u medijima, jer ne mogu da se dobace pored raznih skandal majstora koji iz dana u dan fabrikuju materijal za žutu štampu. Baš kao u Farmi i Velikom bratu i naša estrada razvija loše, a potiskuje dobre osobine. Nesigurni u sebe i svoje kvalitete mnogi „umetnici“ žive u strahu da će biti potisnuti iz medija i izgubiti nesigurno parče lako zarađenog hleba i pribegavaju modelu ponašanja koje se kose sa domaćim vaspitanjem, estetikom, moralom, vaspitanjem, ukusom… A svi ti estradni ljudi nam lako ulaze u domove snažno utičući na psihu odraslih koji možda i imaju kakvu takvu šansu da se suprostave navali kiča i šunda ali, što je najopasnije, kreiraju kolektivni duh tinejdžera koji su nezainteresovani za školu, umetnost i prave vrednosti već se bave samo lakom zaradom, izvikanom garderobom, luksuzom i raznim duhovnim fasadama.
Da zaključim- način života sa povremenim opuštanjem uz šampanjac, društvo i vrhunskog di-džeja je ok, naša estrada je meni ispod radara – ne hvata mi je oko.
Nakon bloga postao si i kolumnista Kurira i povremeno pišeš za Plejboj. Da li je to tvoje konačno opredeljenje za budućnost ili ćeš i dalje funkcionisati na više polja?
Naravno da ću da budem u multitaskingu. Snimio sam neki rijaliti o „ultimejt fajterima“ odnosno borcima MMA koji će biti emitvoan na Košavi. „Put ka Vatrenom ringu“ ima odličan potencijal da bude veoma gledan. Kamere mi se sviđaju, a nakon prvenca filma „Travelator“ koji je sniman u Vegasu a sada je u fazi montaže sada sam pred početkom snimanja još jednog filma. Takođe se stvar centrira i da vodim neku emisiju na malim ekranima. Volim tu multidisciplinarnost.
Koji su tvoji dalji planovi?
Kratkoročni planovi su mi da sredim jednu roze dečiju sobicu, jer očekujemo treće dete i nadamo se da pol deteta bude u skladu sa bojom sobe. Generalni planovi su mi da napravim poziciju u elektronskim medijima da mogu da imam svoje goste i vodim interesantne razgovore. Uz to planiram da završim doktorat i da još koji put zablistam na postolju svetskog prvenstva.
Poruči nešto čitaocima Tračare!
Mnogi ozbiljni mediji prenose tračeve i glasine kao vesti. Na Tračari smo barem načisto. Tračarimo.
Ono što se često vezuje za tebe je poznanstvo sa mnogim poznatim ličnostima Holivuda. Nakon povrede 2006. godine, zbog koje si morao da se povučeš, radio si između ostalog u obezbeđenju VIP ličnosti u Majamiju. Pored poslovne saradnje sa legendarnim Miki Rurkom postali ste i dobri prijatelji. Reci nam nešto više o njemu?
Miki je tip kakve sam ja navikao da srećem. Kao moj Cobi rukometaš iz Niša. Dobar drug, budala, zabavan, ume da zabrlja, volimo se i često se provedemo kalendarski – ne gleda se na sat kad ćemo kući nego na kalendar. Upoznali smo se u diskoteci Snatch, gde sam ja kao jedan od momaka koji rade obezbeđenje (dobro – jedan izbacivača) vrlo elegantno rešio neki problemčić koji je snašao Mikija ne praveći mnogo buke i na vrlo elegantan način izvukao iz kluba tipa koji je dosađivao Mikiju praveći problem u najavi. Uskoro mi je predložio da mu „pravim društvo “ uz izvesnu novčanu nadoknadu, a nakon par zajedničkih pijanki sam prestao da uzimam zelene novčanice.
Iz moje perspektive, njegova glavna osobina je da voli žene i svaku sa kojom je voli najviše. Mnogo polaže na to što je Njujorčanin i što je momak starog kova, nikad ne odstupa od svojih principa, a spreman je da stane na crtu bilo kom, što je umelo da me unespokoji.
Slučajno ili ne, vrlo brzo je uzeo stan u mojoj zgradi pa smo se viđali baš često. Komšija je duga priča koja se sama dopisuje skoro svakodnevno. Prošle nedelje me zvao da ga posetim u Visbadenu gde je nešto snimao pa je mislio da uzme slobodan dan da proslavimo njegov rođendan. Nikako nisam mogao da se iskobeljam od svojih obaveza, a baš sam hteo da odšenlučim jednu visbadenovsku sa Mikijem.
U svojoj knjizi „Strongmen“ pominješ mnoga čuvena imena, a pošto je Tračara internet sajt koji se bavi poznatim ličnostima, otkrij nam neki svoj događaj sa nekom od tih zvezda, koji nikad nećeš zaboraviti?
Padaju mi na pamet različite stvari pa ću da ih navedem tim redom. U Japanu sam uspeo da izgubim svog klijenta Kimba, ogromnog crnca sa vradurinom. Kombinacija džet laga i par hajnekena nikako ne ide sa koncetracijom. Čuvao sam Šekil O’nila na njegovoj rođendanskoj žurci. Mnogo je smešno bilo kad negde odozgo čujem „Ovo je Milan, moj badigard“. Ne samo da je viši od mene nego u zbiru teži barem 20 kg. Sto dolara koje mi je dala priznata po**o glumica Džena Džejmson rečima „Mmmm ovako velike nisu pravili u moje vreme“. Na ulazu u tzv. bekstejdž diskoteke Mansion dugo i upo**o nisam puštao nekog momka sa telohraniteljima, jer nije imao „adekvatnu“ dokumentaciju. Kasnije sam kroz performans glavnog menadžera u kome je osim crvenog lica i izbuljenih oči pokazao da može da iskida dva dugmeta sebi na košulji, saznao da je nepušteni PD (što mi nije upalilo lampicu) u stvari Paf Dedi.
Još dok si živeo u Americi započinješ vrlo čitan i popularan blog na B92, a ubrzo nakon toga objavljuješ i knjigu u kojoj pišeš o svojim životim iskustvima. Knjiga je napisana na vrlo duhovit i interesantan način. Da li na život uvek gledaš iz pozitivne perspektive?
Hvala na komplimentima. Pročitah negde da su ljudi najsrećniji nakon 70-e godine jer tada prebrinu i karijeru, i otplatu stanova i izvedu decu na put, ma šta to značilo. Kaže se dalje da se matorci raduju životu jer više ni jedan dan ne uzimaju zdravo za gotovo već ga sa uživanjem konzumiraju i zahvalni su za sve što život pruža. Zato se ja i trudim da me loše stvari ne uzbuđuju mnogo, ili barem da loš ukus ne traje dugo, a lepim stvarima se radujem i umem da uživam u malim, ponekada neprimetnim stvarima. Kad god problem naiđe probam da se pomerim u poziciju trećeg lica, izvršim procenu štete, zatim sagledam moguće rasplete i pređem u amortizovanje problema, pa u njegovo rešavanje. U svakoj situaciji je uvek moguće makar nešto uraditi krene na bolje.
Dok si živeo u Americi sebe si simpatično opisivao kao „našeg čoveka u njihovim redovima“. Da li si sada u Srbiji konačno svoj na svome?
Treba dosta hrabrosti da se napusti rodni grad u kome te svi znaju i gde imaš mnoga vrata na koja možeš da pokucaš kada ti nešto zatreba sa osnovanim verovanjem da će ti neko izaći u susret. Veruj treba dva puta više hrabrosti vratiti se iz obećane zemlje i Majamija u zemlju iz koje svi ili odlaze ili traže način da odu. Možda sada u Srbiji imam manje novaca, ali su zato svi ostali segmenti života mnogo bolji nego u „tuđini“. To se vidi po učestalosti osmeha mojih sinova, supruge, a i ja se bolje osećam i osećam se ostvarenijim kad živim i radim u Srbiji. Zadržao sam epitet „našeg čoveka“ u naslovu kolumne u Kuriru.
Kada u svojim tekstovima govoriš o životu koji vode zvezde, njihovim skupim navikama i „konvojima šampanjca“ jasno se oseća tvoj, ako smem da kažem, prezir prema takvom načinu života. Da li sličan stav imaš i prema domaćoj estradi?
Da li je prezir, da li ljubomora ostaje nerazjašnjeno :-). Jednom prilikom vozali smo se po Star Ijlandu, mestu gde stanuju naj naj tipovi ili barem gde su im kuće i moja Jovana koja je 13 godina mlađa od mene me pita „Da l ćemo mi nekad ovako?“. Ja sam, svestan svojih godina, odgovorio „Ja teško… Ali za tebe nije kasno“, aludirajući da je mlada i da ako se na vreme razvede ima šanse da upozna bogatog samca.
Što se tiče domaće estrade tu smo bliži konkretnijm odgovoru. Na našoj toj tabloidno-estradnoj sceni veoma je mali broj kvalitetnih ljudi i umetnika i oni skoro da nisu zastupljeni u medijima, jer ne mogu da se dobace pored raznih skandal majstora koji iz dana u dan fabrikuju materijal za žutu štampu. Baš kao u Farmi i Velikom bratu i naša estrada razvija loše, a potiskuje dobre osobine. Nesigurni u sebe i svoje kvalitete mnogi „umetnici“ žive u strahu da će biti potisnuti iz medija i izgubiti nesigurno parče lako zarađenog hleba i pribegavaju modelu ponašanja koje se kose sa domaćim vaspitanjem, estetikom, moralom, vaspitanjem, ukusom… A svi ti estradni ljudi nam lako ulaze u domove snažno utičući na psihu odraslih koji možda i imaju kakvu takvu šansu da se suprostave navali kiča i šunda ali, što je najopasnije, kreiraju kolektivni duh tinejdžera koji su nezainteresovani za školu, umetnost i prave vrednosti već se bave samo lakom zaradom, izvikanom garderobom, luksuzom i raznim duhovnim fasadama.
Da zaključim- način života sa povremenim opuštanjem uz šampanjac, društvo i vrhunskog di-džeja je ok, naša estrada je meni ispod radara – ne hvata mi je oko.
Nakon bloga postao si i kolumnista Kurira i povremeno pišeš za Plejboj. Da li je to tvoje konačno opredeljenje za budućnost ili ćeš i dalje funkcionisati na više polja?
Naravno da ću da budem u multitaskingu. Snimio sam neki rijaliti o „ultimejt fajterima“ odnosno borcima MMA koji će biti emitvoan na Košavi. „Put ka Vatrenom ringu“ ima odličan potencijal da bude veoma gledan. Kamere mi se sviđaju, a nakon prvenca filma „Travelator“ koji je sniman u Vegasu a sada je u fazi montaže sada sam pred početkom snimanja još jednog filma. Takođe se stvar centrira i da vodim neku emisiju na malim ekranima. Volim tu multidisciplinarnost.
Koji su tvoji dalji planovi?
Kratkoročni planovi su mi da sredim jednu roze dečiju sobicu, jer očekujemo treće dete i nadamo se da pol deteta bude u skladu sa bojom sobe. Generalni planovi su mi da napravim poziciju u elektronskim medijima da mogu da imam svoje goste i vodim interesantne razgovore. Uz to planiram da završim doktorat i da još koji put zablistam na postolju svetskog prvenstva.
Poruči nešto čitaocima Tračare!
Mnogi ozbiljni mediji prenose tračeve i glasine kao vesti. Na Tračari smo barem načisto. Tračarimo.
