Svoje prve autorske radove promovisala je nastupajući u sastavu pop-rock grupe „Sedmi dan“. Sa osamnaest godina pojavljuje se kao autor tekstova, muzike i aranžmana na jednom od najtiražnijih izdanja na našem prostoru – debitantskom albumu Goce Tržan „U niskom letu“. Od tog momenta se ređaju uspesi na festivalima kao i vrlo značajne saradnje sa brojnim muzičarima i najznačajnijim producentima sa prostora bivše Jugoslavije.
Sarađivala je sa Gocom Tržan, Aleksandrom Radović, Ninom Badrić, Zdravkom Čolićem, Tošetom Proeskim, Sergejem Ćetkovićem, Željkom Joksimovićem, Jelenom Tomašević, Majom Tatić, Borisom Režakom, Žakom Houdeko…
U intervju za Tracara.com, Aleksandra Milutinović, kao jedna od najtalentovanijih srpskih tekstopisaca, govori o razlozima prekida saradnje sa Gocom Tržan, kako je svojim radom prešla granice Srbije, otkriva tajnu svog uspeha i šalje vrlo poučnu poruku, kako mladim tekstopiscima, tako i svim ljudima.
T: Nakon dužeg prekida, ponovo sarađuješ sa Gocom Tržan. Koji je bio razlog vašeg prekida?
Aleksandra: Mislim da je to normalno. U jednom momentu dođe do prezasićenja, to se ne dešava samo kod nas, već i svuda u svetu, da autori i producenti počnu da se mimoilaze u smislu mišljenja u kom pravcu treba da ide muzika. Nije bilo nikakve svađe, što se vidi i po našem nastavku saradnje. Došlo je do malog zasićenja, napravile smo pauzu, ali smo sada obnovile saradnju vrlo uspešno.
T: Jedna si od retkih tekstopisaca mlađe generacije koja je popularna i van granica Srbije. Kako je došlo do saradnje Nine Badrić i tebe, koja se ispostavila kao pun pogodak?
Aleksandra: Moram da priznam da je pesma koja je meni najviše otvorila vrata ka republikama bivše Jugoslavije, pesma Aleksandre Radović „Kao so u moru“. To je, generalno, jedna od pesama koja je i Aleksandrina, ali i moja lična karta. Nina je čula tu pesmu, duže vreme se raspitivala ko je radio, jer je osetila senzibilitet koji bi njoj odgovarao. Putem njenog producenta i mog prijatelja Davida Vurdelje upoznale i započele saradnju.
T: U čemu je tajna tvojih pesma?
Aleksandra: Na određene periode izbacujem ozbiljne pesme. Smatram da će pesma „Pamuk“ koja se nalazi na albumu Zdravka Čolića postati jedna od njih i dostići slavu mojih najpopularnijih pesma. Pesma Nine Badrić je velika i jaka balada. Ta pesma nije nužno ljubavna, iako zvuči tako, ali je upravo zbog toga postala toliko popularna, zbog stihova da me zagrliš kao dete, pa me glavom platiš. Postoje dva-tri mesta u tekstu koja aludiraju na to da svako može da se pronađe u njemu.
T: Čini mi se da si jedna od retkih koja ne piše banalne tekstove.
Aleksandra: Nikada nisam pisala banalne tekstove. Međutim, komercijalno je sve ono što prođe. S obzirom na to da moja muzika prolazi, kao što si rekao i van granica Srbije, pa čak i dalje jer su neke moje pesme otišle i u Poljsku, mislim da su vrlo komercijalne.
T: Gde pronalaziš inspiraciju za tekstove koje pišeš?
Aleksandra: To je prvenstveno stvar talenta. Morate se roditi sa tim. Od najranijeg detinjstva gajim ljubav prema pisanju i oduvek mi je u školi dobro išlo pisanje. Dosta čitam, to me interesuje, ozbiljno se bavim time i kada nešto volite, a pritom to što volite začinite svojim srcem to je uvek uspešno. Ne mora nužno sve da bude proživljeno, da vam se desi nekakav ljubavni ili životni brodolom, kao što ljudi misle. Smatram da je to više stvar talenta i rada.
T: Pretpostavljam da je to i tvoja poruka svim mladim tekstopiscima, da rade na sebi i da što više čitaju?
Aleksandra: To je poruka svim ljudima, ne samo tekstopiscima. Svi mi moramo da dosta radimo na sebi, u svakom smislu i svakom pogledu. Ukoliko želimo da uspemo, to je jedina stvar na kojoj moram da radimo. Pored toga treba voleti posao kojim se bavimo.
Autor: Faris Yuma
