Najveća potvrda jednom glumcu je kada kolege vrednuju njegov rad! Sterijina nagrada, koja je pripala našoj proslavljenoj glumici Danici Maksimović, još jedna je u nizu potvrda njenih kvaliteta.
U intervjuu za časopis Exclusive Danica govori o svom angažmanu u šouu „Ja imam talenat“, o talentovanosti naše nacije, razlici između rada ne televiziji i u pozorištu, ali se i priseća svoje žrtve zarad jedne uloge i otkriva šta je čini srećnom.
Kakve utiske nosite iz prvog serijala šoua „Ja imam talenat“?
Svima je bilo stresno, međutim neću se žaliti zato što sam imala dobre kolege u žiriju. Ivan Tasovac i Aleksandar Milić su dvojica profesionalca sa kojima se lako da dogovoriti. Treba da bude neslaganja u nekim momentima, što je interesantnije nego da se uvek složimo. Mislim da je upravo to u nekim momentima dalo čar, kada se nas troje nismo slagali, što naravno nije bilo namerno. Nismo mogli ni da naslutimo kakvi će se sve talenti pojaviti. Verujem da će u drugom serijalu biti još više talentovanih ljudi, jer smo tokom prvog serijala pokušali da ih podstaknemo da to ne bude samo pevanje, ili samo muziciranje, već da to budu različiti nivoi talenata. Sigurna sam da je „Ja imam talenat“ nešto najčistije što smo na našim televizijama videli u poslednje vreme: nema psovki, nema ružnih reči, prag tolerancije je na visokom nivou. Uspeli smo da postavimo kriterijume, ispod kojih nećemo ići u drugom serijalu.
Da li sebe doživljavate kao krojača ljudskih sudbina, pošto na neki način utičete na živote prijavljenih kandidata?
Ne može svako da bude zvezda i takmičari se moraju pomiriti sa tim. Možda njihovo trenutno predstavljanje nije bilo na nivou na kome oni žele, pošto na to utiču različiti faktori. Kandidati su u prvog segmentu jako blizu žirija, tako da vidimo svaki pokret na njihovom licu i tačno znamo da li je neko samouveren ili ga je pojela trema. Niko od nas nije u žiriju da bi nekoga unesrećio, dapače. Kamerom se ne može zabeležiti sve ono što mi vidimo, tako da ljudi ponekad budu u zabludi, da mi ne želimo nekog kandidata, ili grupe kandidata. Drago mi je što postoji publika, koja glasa, zato što se na kraju iskristalisalo da su Pilerovi ušli u prvih 10 i kasnije pobedili. Svi kandidati imali su šansu, da se pokažu auditorijumu po dva-tri puta i ukoliko se nekada nisu prikazali u najboljem svetlu, glasači su to videli. Naglasila bih da nisam dozvolila da me niko od kandidata kontaktira, kako bismo održali apsolutnu neutralnost i nepristrasnost celog projekta. Moj zadatak je da budem dovoljno skoncentrisana, da svakom dam šansu, da prenesem pozitivnu energiju na kandidate, a ne da se družim sa njima. Uvek kada smo videli da kandidatu nije dan, a da poseduje kvalitet, pružali smo drugu šansu.
Svedoci smo da na godišnjem nivou različiti šou programi iznedre mnogobrojne talente. Da li je ova naša mala zemlja zaista toliko talentovana?
Što nas više šibaju vetrovi, što nas više bombarduju, što smo više nekako nesrećniji, ukleti narod, a svi kažemo da smo nebeski narod, što su traume vremena za nama, to smo talentovaniji. Rađa se sve više talentovane dece i verujem da smo stvarno među najboljima. Kada se američka ili engleska verzija šoua „Ja imam talenat“ uporedi sa našom, shvatite da imamo veliki dijapazon talenata oko nas. Sve to što su kandidati, koji su se prijavljivljivali, pokazali je prelepo i mnogo je bolje da se time bave nego da odu u krajnost i prepuste se alkoholu, drogi ili kriminalu. U igri je pristojan novac, nagrada je pristojna i svako od njih ima dovoljno da uloži u sebe, da krene u profesionalni rad i nastavi školovanje.
Koliko je rad na televizijskim serijalima drugačiji od rada na pozornici i na velikom platnu?
Morate biti daroviti za televiziju. Mnogo kolega sam čula da kažu da ne mogu da igraju u televizijskim serijama, upravo zbog nesnalaženje na televizijske uslove rada. To je brz način rada, govorim iz ličnog iskustva, pošto sam tumačila glavnu ulogu u prvoj srpskoj telenoveli „Jelena“. Bila sam u problemu da li treba pristati na tako nešto ili ne, pošto sebi možda možete pokvariti karijeru, ako to ne uspe. Pošto sam po prirodi vrlo radoznala, a nisam se do tada oprobala u tom žanru, bila sam spremna na rizik. Nakon toga sam uradila još nekoliko serija. Hrvatska serija „Zaustavi vreme“ u kojoj smo Branislav Lečić i ja tumačili bračni par, jedna je od serija zbog koje sam osam meseci radila u studiju, kao u rudniku. Dolazite ujutru u 7, desi se da ustanete i u 5, da biste bili pripremljeni za snimanje. Nekada smo snimali po 15 scena na dan što je podrazumevalo presvlačenja po 15 puta, uz različitu šminku i frizuru za svaku scenu. Osećala sam se kao da sam na traci, svi oko mene se menjaju, a ja sam tu i samo dočekujem kolege. To je neverovatna brzina i količina posla koja dnevno mora da se obavi.
Neretko ste tumačili marginalne likove i žene koje su prinuđene da se bave najstarijim zanatom. Da li ste se bojali da će vas publika poistovetiti sa likovima koje tumačite?
Jedna od prvih uloga koju mi je ponudio profesor Dejan Mijač, naš proslavljeni reditelj, bila je uloga uličarke u Šniclerovom komadu „Vrteška“. Bila sam nesrećna, zato što u tom komadu postoji mnogo različitih ženskih likova, ali on je mene odabrao baš za tu ulogu. Kasnije sam uživala u toj ulozi i reper mi je bio taj što je ceo ansambl silazio da gleda poslednju scenu u komadu i svaka replika je maltene doživljavala aplauz na otvorenoj sceni. U filmu „Rane“ sam odigrala vrlo značajnu ulogu, za koju mi je Srđan Dragojević rekao da je na ivici noža, što je istina jer ne smete da odete u vulgarnost i primitivizam, a morate da branite lik koji tumačite. Uvek se lomite, jer je to na ivici noža, na ivici života i smrti, zato što te žene uvek tako žive.
Za ulogu Dare u filmu „Noć u kući moje majke“ ugojili ste se čak 8 kilograma. Nije vam bilo teško da žrtvujete telo zarad uloge?
To je, po meni, jedan od boljih filmova koje sam radila. Hvala Žarku Dragojeviću koji je imao dovoljno sluha i poverenje u mene da mi jednu takvu ulogu poveri. U vreme kada sam dobila tu ulogu, imala sam dobru figuru, jer sam tada u „Pozorištu na Terazijama“, zbog repertoara bila u formi kao da sam balerina. Bila sam sva vretenasta i mišićava, ali je trebalo da žrtvujem svoje telo za ulogu i da dobijem 8 kilograma, u čemu sam uspela. Moja žrtva bila je uspešna, što mi je drago. Kada je kasnije krenuo nov repertoar i sezona, nisam mogla da stanem u kostime koje sam nosila, te sam kostimografe molila da ih ne proširuju, znajući da tek tako nikada neću smršati. Mršavljenje je došlo kada sam sama sa sobom prelomila i odlučila da ću se rešiti kilograma, koji su postali suvišni. Smatram da to nije bila velika žrtva, pošto znam da je Meril Strip za jednu ulogu morala da se ugoji 18 do 20 kilograma. Međutim, pored lica i glasa, telo je instrument glumaca, na kome ili znate ili ne znate da svirate.
Da li ste hedonista? U čemu najviše uživate?
U ovim godinama mogu sebi da priuštim razna zadovoljstva. Idem u teretanu, na bazen, u razne đakuzije, kozmetičke salone, masaže, koje su postale neizostavne, kada ste non-stop pod stresom. Imam svog ličnog dermatologa, koja mi pomaže da kožu održim svežom i zdravom. Volim šoping i verujem da nema žene koja ne voli šoping. Dugo sam u profesiji i shvatila sam da je garderoba deo nje, kao i u krajnjoj liniji moje ličnosti. Volim dobru garderobu, ne mora da bude firmirana, ali nekada je firmirano znak kvaliteta, međutim ne uvek. Nisam za to da se pošto poto kupi nešto ukoliko vam nije udobno. Ne robujem brendovima, ali imam dobrih odevnih komada u svojoj garderobi, koji su zaista reprezentativni i nadam se da će to ostati u amanet mojim pokolenjima. Moj fetiš su cipele, torbe, nakit, naočare, garderoba koja je nesvakidašnja. Neki naši kreatori, kao što su Doda Komad, Dejana Momčilović i Dragana Ognjenović imaju moje mere i sa njima se dogovaram i tražim da svoje ideje prilagode meni. To je donekle i normalno i primereno jednoj osobi koja je toliko u javnosti. Ne možete da se pojavite kako vam drago, jer vaša pojava oslikava kulturu tela, mentalnu kulturu i rekla bih higijenu na svim nivoima.
Autor: Faris Yuma
Foto: Nemanja Sekulić
