Pevač Milan Stanković se u poslednje vreme, posebno u godini iza nas, okrenuo Bogu, pisali su mediji. Poznato je i da Milan redovno ide u manastire, i često obilazi pravoslavne svetinje. Zbog čega je počelo čak i da šuška kako Stanković želi da se zamonaši.
Međutim, ispostavilo se da se pevač to nije planirao, već da ispunjava svoju duhovnu potrebu. Ipak, mnogima nije bilo jasno otkud to da Stanković želi da reflekotre sa bine, zameni hrišćanskim mirom.
Milan Stanković pre uspešne karijere nije imao nimalo lak život, odrasto je bez oca, koji je poginuo na odsluživanju zatvorske kazne. Neki pretpostavljaju da on religijom kompenzuje tugu koju oseća zbog činjenice da nikada nije upoznao oca i što verovatno nikada nije saznao pravu istinu o njegovoj smrti.
Kako je pevač ranije pričao zvanična verzija priče jeste da je njegov tata Goran tokom odsluživanja zatvorske kazne poginuo kad je pao sa skele. Stanković u to nikad u potpunosti nije poverovao, a tome se svojevremno dosta pisalo.
„Imao sam samo pet meseci kada je moj otac otišao u zatvor. Zato ga se i ne sećam, ali kroz glavu mi prolaze slike iz poseta. Nikada nisam imao osećaj da imam tatu, već nekog teču kojeg sam povremeno viđao. Moj otac je zbog nekog duga ubio izvesnog čoveka sa kojim je radio u pekari. Posle pet i po godina saopštili su nam da je u zatvoru pao sa skele i poginuo, ali ne verujem u to. Mislim da se radi o krvnoj osveti“, pričao je Stanković za medije u periodu kada se takmičio u šou-programu Zvezde Granda.
Zbog teških životnih okolnosti Milan je sazreo mnogo brže o svojih vršnjaka, ali sećanja na smrt oca neumoljivo su ga vraćala u prošlost:
„Ne znam kakav bih bio da sam rastao uz oca, ali oduvek sam se osećao inferiorno. Kada bih u društvu rekao da nemam tatu, izazvao bih sažaljenje. Kao da sam ja kriv što je to tako. Ne slažem se sa frazom ko zna zašto je to dobro. Ono što je loše nikako ne može da bude dobro. Najteže su mi pala pisma koje je slao iz zatvora. Jednom sam ih slučajno našao i bio sam potpuno izgubljen. Znao sam da ga ne mogu vratiti. Osetio sam koliko mu je svako pismo drugačije, u nekim se prepoznavao očaj, ponekad optimizam. Mama me je, uprkos svemu, izdržavala i borila se za mene i sestru. Radila je i u trafici, peglala, čistila po kućama. Često je i pozajmljivala novac.“
Nerešena porodična situacija u Milanu navodno je izazivala osećaj napuštenosti, pogotovo kad bi osetio sažaljenje okoline. Iako se često pitao da li bi mu život bio drugačiji da ga tragičan događaj nije saterao u siromašnu svakodnevnicu, on je vremenom prihvatio surovu stvarnost i okrenuo se zagrljaju majke Milene, koja je požrtvovano dala sve od sebe da popuni prazninu koja je ostala nakon očevog odlaska. S
ada, posle toliko godina, Milan iza sebe ima veoma uspešnu karijeru, a sebe je dodatno ojačao, i veorvatno pronašao utehu u Bogu i veri.
