Pevačica Dara Bubamara nedavno je doživlela ogromnu traumu, kada je njen otac preminuo. Zorica Marić, njena drugarica iz detinjstva, otkrila je tajne iz pevačicine mladosti, kao i koliko je poseban odnos imala sa ocem. Retko ko zna sa kakvim se sve problemima i teškim trentucima Dara Bubamara borila na početku svoje karijere.
Zorica je pre nekoliko godina govorila da joj je otac uvek bio podrška, ali i da se pomalo protivio što je veoma mlada započela karijeru. Darina drugarica otkriva i da je pevačici prvi ogromqan stres i životu bio gubitak majke.
„Darina majka Milica je na naki način bila i moja majka, ona je mene čuvala kada sam se rodila. To je bila divna žena. Ne čudi me što je Dara veoma teško podnela njenu smrt. Njoj je to bio najteži period. Žena je najnormalnije podnela operaciju, probudila se iz anestezije, sve je bilo u redu… A sutradan su javili porodici da joj je pozlilo i da je preminula. Dara često ode na groblje i zapali sveću. Ispriča se sa majkom i isplače se na grobu. Ako postoje anđeli, ta žena je definitivno sada sa njima i verujem da čuva svoju ćerku.“ ispričala je svojevremno ona za SVET.
Kako kaže, Daru je upoznala kada je ona bila devojčica, i od početka je pratila njenu karijeru.
„Daru Bubamaru upoznala sam kao dete, a kasnije smo se družile. Prvi put sam je videla kada je imala pet godina. Njena majka Milica pustila mi je kasetu sa Darinog nastupa na dečjem muzičkom takmičenju, na kom je i pobedila. Bila je vesela i pravi zvrk, ali nije pravila neke ozbiljne gluposti, nikad nije bežala od kuće, ma oni su u kući stalno i o svemu pričali. Jedino se mnogo tukla kao mala, takav joj je bio temperament. Ni u školi nije pravila probleme, ali nije baš nešto ni volela školu. Dešavalo se da u kafani završi pred jutro a da od osam mora u školu. Ma pravo iz kafane, onako pospana, išla je u školu. Pomogla sam Dari tako što sam je upoznala sa Zaharom, sa kojim sam radila televizijsku emisiju Zahar šou. Mi smo se tada družile, a ona je sve više nastupala.“ pričala je Zorica.
Darina prijateljica objašnjava i kako je početka pevačake karijere uticao na otac Dare Bubamare.
„Njenom tati čika Peri nije bilo svejedno što mu dete sa 15 godina nastupa, ali razumeo je njenu ljubav prema muzici, pa ju je čak i vozio. U početku su morali da joj daju pare, što je bilo veoma teško za njih. On je radio kao vozač gradskog autobusa, a majka je bila servirka u bolnici. Nisu zarađivali mnogo, ali bilo je dovoljno za normalan, skroman život. Kada je Dara počela da nastupa, za nedelju dana bi zaradila jednu dobru platu i sve pare je davala u kuću. Volela je ona i tada da se lepo obuče i da vozi skupi automobil, i evo, ostvarilo joj se sve što je želela i zaista mi je drago zbog toga. Ona je uvek bila vedrog duha i interesantna osoba. Retko se svađala sa ljudima, ali jeste bila temperamentna. Ma lomila je i ruke i noge koliko je bila živahna. Sećam se kada je pred novogodišnji nastup u novosadskom Paradizu tražila haljinu, nekako se okliznula i pala. Polomila je nogu, ali nije otkazala nastup. Sa takvom nogom i nesnosnim bolovima ona je pevala. Sa štakama je izašla na binu i pevala. Bila je strašno uporna, ali bolovi su je savladali, pa nije mogla da dočeka ponoć, već je otišla kući. Tada je imala šesnaest godina.“ zaključila je ona, i ispričala još jednu potresnu priču iz Darinog života:
Tajne Dare Bubamare koje cepaju dušu!
https://www.instagram.com/p/CVNUVPBMNWw/
„Period rata bio je strašan za nju. Mislim da joj je brat bio dobrovoljac. Dara je pevala, a srce joj se cepalo. Nije znala šta je sa njim. Svakog trenutka bio je u životnoj opasnosti, a ona je morala da nastupa kako bi prehranila porodicu. Dešavalo se da on dođe na vikend i pravo na njen nastup, a ona presrećna što ga vidi živog i zdravog“, priseća se Zorica, i dodaje: „Više se ne družimo jer ona stalno putuje i nije često u Novom Sadu. Poštujemo se, naravno, i kada se vidimo, uvek se lepo pozdravimo i ispričamo, ali ranije smo bile baš bliske. Njen otac i dalje živi u tom malom stanu, nije otišao iz njega. Iskreno, ni Dari nije predstavljalo problem da živi u garsonjeri. Znate kako kažu – gde čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna, a oni su veoma vesela porodica. Sećam se da smo svi uživali kada odemo kod njih, bilo je mnogo smeha u tom malom stanu.“
