Rada Manojlović prisetila se najtežih trenutaka iz života. U 12 godini ostala je bez majke, koja je preminula od raka grlića materice.
Pevačica je otkrila koliko joj je bilo teško da gleda majku koja se junački borila, a i danas sebe preispituje da li je mogla duže da živi.
„Najteži period u mom životu bio je kada sam ostala bez mame. Umrla mi je na rukama. Tu bol sam potisnula duboko u sebi da bih mogla da nastavim da živim i funkcionišem. Trudim se da ne razmišljam o tom gubitku, ali se svakog dana setim moje Mirjane,“ kaže Rada i otkriva da je ona gledala majku dok je umirala i ma koliko to sećanje bilo bolno, srećna je što su imale priliku da se oproste.
„Zahvalna sam Bogu što se sve desilo pred mojim očima, što sam je držala za ruku dok je umirala. Užasno bih se osećala da sam negde radila dok je ona napuštala ovaj svet. Jedina uteha mi je to što sam bila uz nju u poslednjim momentima. Te slike ne mogu da izbacim iz glave i samo ljudi koji su doživeli nešto slično mogu da me razumeju. Kada krenem da razmišljam o mami, uhvati me tuga, depresija i crne misli. Zato se trudim da ne razmišljam. Ubedila sam sebe da je moja mama negde na putu i pravim se da smrt ne postoji. To je za mene jedini način da živim sa tim.“
Rada kaže da je ogorčena jer veruje da bi njena majka i danas bila živa da doktori nisu napravili veliki propust.
„Moja majka umrla je greškom lekara. Imala je karcinom grlića materice, i to je onaj tip koji je u preko 90 odsto slučajeva izlečiv. Kada je imala 37 godina konzilijum lekara je odlučio da neće da joj vade matericu i jajnike jer će možda želeti još da rađa. Lečili su je na druge načine. Ostavili su tempiranu bombu u njoj, koja je kasnije eksplodirala. Suluda mi je ta njihova odluka, jer bi joj doktori danas sigurno odmah sve izvadili, posebno što je ona tada već imala dvoje dece. Igrali su se sa njenim životom i moja sestra Maja i ja ostale smo bez majke.“
Pevačica je ispričala da bi dala sve na svetu da može da vrati vreme i da kaže majci da insistira na vađenju organa. Svesna je da je to nemoguće, živi sa svojim bolom, ali priznaje da ovaj strašni gubitak nije uspela ni da otplače kako treba.
„Nisam odbolovala maminu smrt, a već sam nastupala posle deset dana. Morala sam da zaradim novac za naše sulude običaje: daće i ostale stvari. Niko me nije pitao da li mi se radi, već samo kažu: „Idi pevaj“. Ja pevam, a telo mi drhti, duša mi se raspada.“
