Voditeljka Sanja Marinković, nedavno je dala potresnu ispovest za magazin „Story“, u kojem je pričala o porodičnoj tragediji, odnosno, o smrti svog oca koji se borio sa kancerom.
“Nažalost, nedavno sam se susrela sa najvećim bolom koji nečije dete može da oseti, a to je gubitak roditelja, naročito kada se to desi neočekivano. Moj otac je preminuo nakon kratke bolesti uslovljene rakom. Od kraja avgusta, pa nažalost i danas, kod kuće sam u depresivnom raspoloženju, a u javnosti se trudim da šaljem poruke optimizma”, počela je svoju ispovest za magazin “Story”.
“Nažalost, teško mi je da pričam o sreći, iako je moja publika na to navikla, jer mi je duša i dalje prazna. Neke rane se nikad ne zacele i uverena sam da vreme ne leči svaku bol, jer što je ljubav jača, to je i patnja veća. Poslednjih godinu dana je kašljao, verujući da je to posledica dugogodišnjeg pušačkog staža i krajem avgusta je mislio da je možda dobio koronu”, objasnila je ona i dodala:
“Odvela sam ga jedne večeri na skener pluća i doktor nam je posle dva sata rekao da nije kovid, već kancer oba plućna krila, maloćelijski, galopirajući, neoperativan. Odvezla sam zdravog tatu na pregled, a dovezla kući onkološkog bolesnika. Borba je trajala samo osam nedelja jer, nažalost, ni u jednoj svetskoj bolnici nije bilo leka za taj oblik kancera osim hemioterapije.”
“Primio je samo jednu i onda nas zauvek napustio. Znam da ta bol neće nikad prestati i da mi ova stvarnost nikad neće biti dovoljna i bolja nego što je bila. Moji najbliži prijatelji, kolege i, naravno, moj rođeni brat i snaja nesebično su mi pomagali da nađem utehu u danima koji su bili puni razočaranja i neizvesnosti”, dodatno je objasnila ona:
“Osećaj nemoći kada gledate svog oca kako se gasi zaista je najbolnije emotivno iskustvo. Moj tata je do poslednjeg trenutka imao veliku volju da živi, da se bori i bio je veoma hrabar i poslušan pacijent. Nažalost, otišao je u bolnicu na dva dana da primi terapiju i tamo je ostao do kraja.”
https://www.instagram.com/p/CInEiwDn-i1/
Kako je objasnila, neprestano je razmišljala o svom ocu u trenutku kada je bio u bolnici.
“Zauvek ću pamtiti sliku kako smo zajedno početkom septembra koračali sa koferom u ruci do prijemnog odeljenja, a onda sam ja 20. oktobra, umesto njega, iz bolnice odnela samo taj isti kofer sa njegovim stvarima. Pored mog brata i mene, najtužniju vest veoma teško su prihvatili Strahinja, Matea i Maks, kojima je deka bio i ostao u sećanju kao najomiljeniji junak detinjstva. U trenutku kada smo im rekli da se deka borio i da nije uspeo da pobedi i da je otišao na neko lepše mesto gde će naći svoj mir, oni su bili uvereni da ne govorimo istinu jer je njihov deda najjači i uvek dobija sve bitke. U životu sam imala neprospavane noći uglavnom zbog previše rada, odgovornosti, stresa ili ljubavnih problema i nisam mogla ni da zamislim nemiran san zbog preispitivanja da li sam učinila sve što sam mogla da mom tati olakšam ili produžim život, kao i strah da ga više neću videti, jer zbog korone posete bolnicama nisu dozvoljene”, istakla je voditeljka.
“Svi su bili zadivljeni mojom energijom, voljom i snagom a naročito porukama optimizma kojima sam se trudila da u telefonskim razgovorima motivišem tatu da ne izgubi volju da se bori za svoj život. Nikada nije saznao celu istinu o dijagnozi i nikada mu nismo rekli da su šanse za izlečenje nikakve.”
“Danas sam uverena da smo mi čuvali njega, a on čuvao nas od strašne istine. Brat i ja smo dane i noći provodili u pokušajima da nađemo lek, lekara, bolnicu, alternativne načine lečenja na svim eminentnim klinikama od Tokija do Los Anđelesa i uvek smo dobijali mejl sa odgovorom da je jedini lek za ovu vrstu kancera hemioterapija sa kojom su šanse za izlečenje veoma male, ali da se čuda dešavaju i da mu možemo samo malo produžiti život”, ispričala je Sanja.
“Nažalost, ni Bojan ni ja u čuda nikad nismo verovali. Oboje smo se trudili da živimo, radimo i posvetimo se porodici, zaštitimo mamu od najstrašnijih prognoza i suočimo sa sa istinom da postoji mogućnost da ga više nikada nećemo videti, što je i bilo. Znam da nije uobičajeno, a ni zdravo da potiskujete emocionalnu bol koja je jača od osećaja zadovoljstva i mira, ali oduvek sam verovala da nema jačine bez krhkosti i tako sam i satkana. Kada mi je bilo najteže, posao mi je bio uteha. Uronila bih posle razgovora sa lekarima i tatom u svet televizije i trudila da kreiram svoje emisije. Neretko bih u suzama putovala do Šimanovaca, jer bi mi se baš tada doktorka javljala da mi ispriča o još jednoj teškoj noći koju je u bolničkoj sobi proveo moj tata i o prognozama koje su bile sve lošije”, rekla je ona za “Story”.
“Duge šetnje, dugi razgovori, jutarnji treninzi, posvećenost Strahinji i vera da ima nade za svakoga, pa i za mog tatu, pomagali su mi da, koliko je moguće, uskladim svoj duh i telo. Nažalost, stres, napetost, emocionalna bol i strah od neizvesnosti ostavili su traga i ovih dana se suočavam sa strahom od bolesti, imam napade panike kada se zakašljem, postala sam i anksiozna, ali verujem da je to samo odraz mog tugovanja na putu do konačnog saznanja da više nemam tatu koga ću moći da pozovem u pola noći kada mi zatreba savet.”
“Podršku koja mi je olakšala život u prethodnim mesecima dobijala sam od prijatelja, brata, snaje, kolega, porodice. Većina mi kaže da su suze lekovite i da je najbolji lek za slomljeno srce da se s vremena na vreme dobro isplačem. Ponekad imam osećaj da suza više nemam i da sam ih sve prolila kada sam se suočila sa bolnim saznanjem. Tada sam, sećam se, na Crnogorskom primorju popila i svoju prvu, ozbiljnu čašicu rakije, medovače, koju je obožavao moj tata”, zaključila je voditeljka.
