Svakodnevno na videlo isplivavaju nove optužbe protiv Miroslava Mike Aleksića, koji se sumnjiči da je zlostavljao svoje učenice, a mladi glumac Darko Ivić izneo je skandalozne tvrdnje o jednom “profesoru moćniku” sa Akademije.
On je preko svog instagram profila ispričao s kakvim iskustvom se susreo, tvrdeći da je u glumačkoj profesije na snazi “igra moći”.
„Primljen sam na Akademiju u klasi jednog “velikog glumca i profesora”. Pošto je preminuo, neću navoditi ime, ali svako ko želi može da sazna ko je. Pošto su svakog pijanca koji je izašao na scenu u vreme Tita nazivali “gromadom, bardom glumišta” i tako dalje, i ja sam očekivao da će ovaj nas učiti tajnama naše profesije, širiti naše vidike… Ubrzo sam shvatio da je klasa samo paravan za ličnu promociju, širenje mržnje prema kolegama i, naravno, neprimereno ponašanje prema studentkinjama. Kažem “naravno”, jer je taj već ranije bio poznat kao neko ko ima sklonost prema mladim devojkama,“ napisao je glumac.
„Na časovima su se često čule rečenice tipa “poljubi profu u obraz”, “kako ona zna da obuče ono što profa voli”, a neretko je u šali bilo dodirivanja butine, vrata, lica… Pošto sam neko ko ne trpi ovakve stvari, pitao sam koleginice zašto ne odemo da tražimo njegovu smenu, na šta sam dobio odgovor da on to “ne misli stvarno” i da se samo šali. I to razumem. Strah. Cela Srbija zna ime ovog “barda glumišta”, ko je sad ona ili on od 19 godina da ga zaustavi i spreči? Kada sam se pobunio i usprotivio profesoru što to radi, dobio sam komentar da sam “zaglupljen”, “zatvoren” i da “ne shvatam šalu”,“ tvrdi Darko u pismu obraćanja svojim pratiocima, a zatim nastavlja:
„A onda je najzad ta “glumačka veličina” pokazala pravo lice: pošto zna da se bavim borilačkim sportom dugo, zamolio me je da odem sa njim na sud i da posle suđenja nađem čoveka sa kojim je u sporu i da mu “pripretim da pazi šta radi” i “da dobro razmisli da li želi dalji spor sa njim”. Ja sam to kategorički odbio, naravno, rekavši da nisam ničiji batinaš, pa ni svog profesora. Od tog momenta ja sam označen na klasi kao glavni problem, težak za saradnju, svojeglav i impulsivan. Jer nisam hteo da išamaram čoveka godina mog dede. A od mog “milog profesora” sam dobio sedam iz glume (na zaprepašćenje cele klase koja zna kako radim), uz obrazloženje da nikad nije uspeo da izađe na kraj sa mojim karakterom. Na šta sam odgovorio: nikad i nećeš. Ubrzo je dotični smenjen, jer su isplivali svi skandali sa njim, a na mesto profesora je došla Olivera Viktorović Đurašković, koja nam je svima ulepšala živote kao profesor i čovek, te od nas napravila klasu za primer. Ubrzo su počeli i prvi angažmani, uloge… Dakle, nije sve crno ili belo. Ima raznih ljudi u našem poslu, kao i u svakom drugom, stoga i različitih iskustava,“ smatra Ivić.
„U našoj profesiji je ogromna igra moći. Često profesori i starije kolege imaju kompleks Boga te stoga sebi svašta dozvoljavaju: od zlostavljanja, ucenjivanja, mobinga, preko emotivnog razaranja i psihičkog zlostavljanja. Veliki je procenat onih koji se nakon studiranja i iskustva u pozorištu potpuno zatvore u sebe i promene poziv jer ne žele da učestvuju u tom cirkusu. I razumem ih. Neko je osetljiviji i ne može to da trpi. Ali ono što svi možemo kao nova generacija glumaca je to da zaštitimo i branimo jedni druge. Da kažemo šta sve moćnici dozvoljavaju sebi. Da stanemo na put svakodnevnom zlostavljanju žena u našem poslu. To su naše koleginice i dužni smo da ih branimo. Toliko možemo, za početak,“ zaključio je Ivić.
