Novinarka informativne redakcije televizije Pink, Milena Petković, na svom Facebook profilu objavila je otvoreno pismo vlasniku ružičaste televizije u kome je iznela finansijske probleme zaposlenih u ovoj medijskoj kući i pokušala da apeluje na njega da isplati zaostale plate njoj i njenim kolegama.
Otvoreno pismo Željku Mitroviću prenosimo u celosti.
„Gospodine Željko,
Hajde da se upoznamo!
Dopustite da Vam nabrojim šta imam.
Počeću od sreće, mislim da je imam.
Nisam od onih koji lepu vest ostavljaju za kasnije. Vodim se mišlju da vreme ne postoji I da je sve trenutak. Taj prostor podeliću na dva trenutka.
Trenutak 1
Moje ime je Milena Petković. Nije bilo lako doći iz unutrašnjosti I dobiti posao na velikoj, najvećoj, samo par godina ranije – nekoliko biliona trenutaka dalekoj televiziji. Za mene. Smatrala sam ličnim uspehom činjenicu da sam ta vrata otvorila.
Zaposlila sam se kao novinar u informativnoj redakciji televizije Pink.
Videla sam Vas nekoliko puta. Pored lifta, u zgradi televizije, a videla sam I Vaša gostovanja u televizijskim programima.
Ali, nisam ovde da bih pričala o Vama. Ovde sam da bih pričala o sebi.
Trenutak 2
Prošlog ponedeljka gledala sam čoveka u oči a nisam imala pravo da mu kažem ko sam. Ni šta me plaši. Ni da slušam rock and roll. Ni da imam prezime. Ni da imam ime. Ni da sam devojka koja ima 27 godina, ni da sam čovek.
Došla sam u situaciju da se objasnim novcem. Nisam ga imala. Nisam. A ko sam? Možemo da kažemo niko. Nemam novac da dokažem da jesam neko. Nemam novac da se potvrdim kroz kiriju, račun od infostana ili struje.
Da, taj novac sam ja, taj novac je moj dug.
Dakle, niko sam.
Možemo da kažemo I da nisam.
Ja sam strpljiva Milena Petković. Novinarka na TV Pink.
Radim. Za svoj rad nisam plaćena.
Hoćemo li da me svedemo na ništa? Možemo li da kažemo da ne volim kišu, neobične instekte, jednog dečka I mlađeg brata? Ne možemo. Slagali bismo.
Ovde bi trebalo da Vas zamolim da pokušate da nađete način da platite ono što dugujete – meni, ali i mojim strpljivim kolegama. Nećete verovati, ali u najgledanijoj, Vašoj televiziji, rade sjajni ljudi koji imaju vanredan talenat, vredni su, odgovorni … I pozajmljuju novac da bi došli na posao – plaćaju da bi radili za Vas!
Platite naš rad.
I, znate šta?
Nemam poentu. Nemam maestralan zaključak, kulminaciju niti patetične molbe.
Neću da Vas molim. Ja tražim da nam ne oduzimate dostojanstvo. Nismo Vam ga poklonili. Ja Vam tražim da nam platite ono što smo zaradili.
U danu kada sam odlučila da pokucam na vrata blještavog grada I svetlucavog radnog mesta, obećala sam sebi da neću moliti da mi neko vrati ono što jesam. Jer to nisam izgubila. Dakle, gospodine Željko, ne molim Vas.
Kažite mi šta je strah?
Da li čovek ima samo jedan konačan strah? Od smrti?
Ili je njegov strah, zapravo, čitav zivot?
Verujem da svako zaspi sa svojim strahom. Ne uvek. Sasvim izvesno, jedna noć je strašnija od ostalih noći. Makar jedna. Samo jedna. Zatim, strah od onoga što dolazi posle te noći. Strah od jutra. Možda baš onog jutra kad ne možemo da objasnimo ko smo!
Da li se to Vas tice?
Mene, da!
U verovanju da je čitav žvot samo trenutak, želim Vam trenutak bez strahova, ispunjen isključivo onim što Vas usrećuje.
Svesrdno,
Milena Petković“
Deo otvorenog pisma, objavljenog na Facebooku
